Nije život instagram: Kako se nositi s pritiskom društvenih mreža i terorom savršenstva

U ovom tekstu, uz pomoć psihologa i psihoterapeuta Jovane Stojković, otkrivamo kako prepoznati taj tihi teret digitalnog savršenstva, kako razgovarati sa decom o stvarnom životu i zašto je važno naučiti ih da ne veruju svemu što vide, čak ni kada to izgleda savršeno.

Kako društvene mreže (TikTok, Instagram, YouTube) utiču na emocionalni razvoj dece?

– Deca već u najranijem uzrastu primećuju kako roditelji koriste telefon i mreže. Ako roditelj često proverava notifikacije ili reaguje na „lajkove“, dete može zaključiti da je virtuelna pažnja vrednija od stvarne. Kada roditelj češće komunicira sa telefonom nego sa detetom, dete oseća nedostatak emocionalne dostupnosti.Deca uče posmatranjem: vide kako odrasli reaguju na komentare, kritike ili pohvale na mrežama. Usvajaju ideju da je slika o sebi spolja važnija od unutrašnjeg doživljaja.To može stvoriti ranu osnovu za perfekcionizam i potrebu za spoljnim odobravanjem.Tako usvajaju obrasce poređenja i osećaj da „uvek postoji neko bolji“ ili da treba izgledati na određeni način da bi bio vredan pažnje.

Možda vas zanima

Digitalno nasilje kroz humor: Kada se dete smeje s njima, da se ne bi smejali njemu

Tik tok trendovi i njihova previsoka cena: Psiholog Ljiljana Filipović savetuje kako da razum pobedi želju za lajkovima

Šta je to digitalna empatija? Psiholog objašnjava kako da razvijemo saosećajnost i i koje su posledice ako je nema

Društvene mreže nameću sliku savršenih porodica, tela, života… Kako taj ideal utiče na samopouzdanje dece i roditelja, i zašto je važno da znaju da ne moraju biti savršeni da bi bili dovoljno dobri?

Društvene mreže imaju ogroman uticaj na samopouzdanje, i to i kod dece, adolescenata i odraslih. Negativni uticaji na samopouzdanje su:

• Stalno poređenje sa drugima – Ljudi na mrežama uglavnom prikazuju samo „najbolje trenutke“ – uspehe, lepe fotografije, luksuz. Kada se upoređujemo sa tim idealizovanim slikama, možemo se osećati nedovoljno dobrim, manje lepim ili manje uspešnim.
• Potraga za spoljnim odobravanjem.Lajkovi, komentari i broj pratilaca postaju merilo sopstvene vrednosti.Ako objava nema očekivanu pažnju, osoba može pomisliti da „nije dovoljno vredna“.Uvrede i podsmevanja na mrežama direktno pogađaju osećaj lične vrednosti. Deca i mladi su posebno osetljivi jer još grade identitet.
• Razvijaju ,,strah od propuštanja’’. S obzirom na to da su društvene mreže u današnje vreme samo na klik od nas, i da je to mesto na kom se odvija gotovo sve, kod velikog broja mladih primećen je takozvani strah od propuštanja nečeg. Srž ove pojave zapravo je anksioznost, konstantan osećaj napetosti koji je praćen kompulsivnim prelistavanjem društvenih mreža, kako bi osoba bila ,,u toku sa svim dešavanjima’’. To se dalje odražava na kvalitet sna, zapostavljanje obaveza, nemogućnost fokusiranja pažnje ka drugim aktivnostima, što intenzivira anksioznost i vodi ka razvoju nekog od anksioznih poremećaja. Osobe kod kojih postoji strah od propuštanja pokazuju intenzivnu uznemirenost, čak i paniku kada, recimo, izgube Internet konekciju, istroši im se baterija na telefonu, i slično. Društvene mreže mogu pogodovati i produbljivanju socijalne anksioznosti. S jedne strane, pružaju mogućnost da osobe sa socijalnom anksioznošću lakše ostvaruju kontakte i povežu se sa ljudima sličnih interesovanja, ali, s druge strane, povećan je i rizik da će se još više izolovati i otuđiti od socijalnih kontakata u realnom svetu.

Koji su najčešći znaci da dete oseća pritisak zbog nerealnih standarda koje vidi na mrežama i kako roditelji to mogu prepoznati?

Roditelji na osnovu sledećih napomena mogu prepoznati da li njihovo dete oseća pritisak:

Emocionalni simptomi – nisko samopouzdanje, pojačana anksioznost, promene raspoloženja, preosetljivost na kritiku

Ponašajni simptomi – opsesivno proveravanje telefona, povlačenje iz stvarnog života, pretvaranje ili glumljenje, perfekcionizam

Fizički simptomi – problemi sa spavanjem, glavobolje, umor, razdražljivost

Kako razgovarati sa decom o tome da ono što vide na mrežama nije realan prikaz života, a da ih pritom ne odbijemo ili im ne zabranimo pristup internetu?

– Sa decom treba otvoreno pričati i obrazložiti da situacije koje su zabeležene većinom prenapumpane i nerealne, međutim kada govorimo o adolescentima oni se zaista bore sa raznim unutrašnjim borbama i skloni su poređenju. Najbolje je razgovarati kroz određen način poređenja u smislu da često i na tv-u vide neke situacije koje nisu stvarne. Bitno je detetu objasni moć filtera i montaže, mada oni su već u ranom uzrastu mnogo više znaju nego sami roditelji. Koristiti primere iz svakodnevnog života, u smislu da ljudi selektuju šta će okačiti i prezentovati i da su to većinom srećni momenti (npr. da li bi oni sebe fotografisali kada plaču, kada su neraspoloženi )…

Da li postoji “zdrava” upotreba društvenih mreža za mlađu decu i kako roditelji mogu postaviti jasne, a realne granice?

– Naravno da postoji, smatram da bi se dete osećalo veoma izolovano da jedino nema telefon, ali je bitno da se jasno razgraniči šta treba da predstavlja na svojoj mreži, koga treba, tačnije šta ne sme da prati na društvenim mrežama, ali i obratiti pažnju šta je detetu uzor. I naravno treba uskladiti vrmensko ograničenje. Najbitnije je da roditelji budu jasni i dosledni. Pravila treba da budu jednostavna. Više koristi objašnjenje, a ne samo zabrana. I ne zaboravimo da upravo mi dajemo primer deci, tako da i mi u njihovom prisustvu treba da ispoštujemo dogovor,  mi sami damo primer. Granice nemaju smisla ako roditelj radi suprotno.