Nisam se plašila za sebe, samo sam želela da deca prežive: Ispovest roditelja prevremeno rođenih blizanaca

U novoj epizodi Mama Toka, ugostili smo Jelenu i Srećka Ćeferjanović, roditelje blizanaca Koste i Lene, koji su na samom početku života vodili najtežu bitku. Rođeni prerano, bez znakova života, njihova deca su godinama prolazila kroz operacije, terapije, neizvesnost i borbu za svaki novi korak. Ipak, njihovi roditelji nikada nisu prestali da veruju.

Ovo nije samo priča o bolesti i izazovima. Ovo je priča o ljubavi koja ne odustaje, o roditeljima koji su prodali sve što imaju da bi svojoj deci pružili šansu, o trenucima kada su stajali na ivici nade i očaja i o čudima koja se dese kada pomislite da dalje nema.

Možda vas zanima

Divna Milovanović: Svaka samohrana majka je superheroj

Dado Polumenta priznao kroz šta prolaze pred dolazak bebe: „Baš je teško“

Slađana Ivanišević: Sa velikim stomakom sam igrala, a porođaj je bio predivno iskustvo

Danas Lena i Kosta imaju sedam godina, a njihovi roditelji kažu da su napravili ogromne pomake:

– Danas mnogo bolje nego pre godinu dana. Velike korake smo napravili u poslednjih sedam godina. Kosta je imao ozbiljne intervencije na mozgu pre dve godine, koje su se, hvala Bogu, dobro završile i sada je dobro što se toga tiče. Lena je dosta bolje, njeni epi-napadi su za sada stavljeni pod kontrolu i videćemo kako će se dalje razvijati – započinje Srećko svoju emotivnu ispovest.

Njihova priča počela je mnogo pre rođenja blizanaca. Nakon venčanja usledila je petogodišnja borba za potomstvo:

– Upoznali smo se u Gradskoj upravi grada Zaječara. Tada smo zajedno radili i tu je sve krenulo. Posle toga smo ostali bez posla, i suprug i ja. Venčali smo se, a onda je krenula borba za potomstvo. Punih pet godina pokušavali smo da se ostvarimo kao roditelji. Nismo uspevali, pa smo na kraju morali da potražimo pomoć klinike za vantelesnu oplodnju – otkriva Jelena.

U isto vreme morali su da pronađu način da prežive i finansijski.

– Dok smo se borili za potomstvo, nismo mnogo vremena gubili na žaljenje. Otvorili smo jedan kafić u selu odakle je Jelena i bavili se ugostiteljstvom. Kasnije smo nastavili u gradu, pa smo na kraju prodavali i na pijaci. Borili smo se kako smo znali – kaže Srećko.

Želja za decom bila je jača od svih prepreka:

–  Imali smo preveliku želju za decom. To je bilo jače od svega. Bili smo baš željni dece i jako često tužni zbog toga što nismo uspevali. Čak smo kao utehu uzeli psa, malog bišona – kaže on.

Kada su se odlučili za vantelesnu oplodnju, uspeh je stigao već iz prvog pokušaja. A onda je stigla i vest da čekaju blizance.

– Profesor koji je radio vantelesnu oplodnju do poslednjeg dana govorio je da će vratiti jedan embrion, a onda je u poslednjem trenutku odlučio da vrati dva. Jelena je skoro pala sa stolice. Primila su se oba i na prvom pregledu smo saznali da je blizanačka trudnoća. Bili smo presrećni – otkriva Jelena.

Trudnoća je tekla dobro sve do 25. nedelje, kada su počeli problemi.

– Počeo je da me boli stomak. Otišla sam kod svog ginekologa i on je video da sam otvorena jedan prst. Poslao me je u bolnicu. Međutim, lekar koji je bio dežuran nije hteo da me pregleda. Cele noći sam imala bolove i niko nije reagovao. Ujutru, kada je došao moj doktor, već sam bila otvorena šest prstiju i porođaj je praktično krenuo. Organizovan je sanitet i krenuli smo za Narodni front. Babica je više puta govorila da neću izdržati put i da ću se poroditi u sanitetu. Moj doktor je znao da bebe nemaju šanse ako ne stignemo do Beograda. Nekako sam izdržala. Kada sam osetila kaldrmu u Balkanskoj ulici, znala sam da smo blizu Fronta – kaže ona.

Na pitanje da li se plašila, Jelena ima odgovor koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim:

– Ne za sebe. Samo sam želela da deca prežive.

Ni Srećku ti trenuci nisu izbledeli iz sećanja:

– Bilo je traumatično. Nisam spavao cele noći. Tek kasnije smo shvatili da je porođaj trajao tokom cele noći. Pozvao sam prijatelja da me vozi za Beograd i krenuli smo. Još uvek nismo bili svesni koliko je ozbiljna situacija sa prevremeno rođenim bebama – otkriva on.

Jelena dodaje da j prava borba počela na Institutu za neonatologiju:

– Kada smo ih prvi put videli na Institutu za neonatologiju. Rekli su nam da su male šanse da prežive, da su odmah po rođenju reanimirani i intubirani. Držao sam se za zid dok sam silazio niz stepenice posle tog razgovora. Meni su čak nudili lekove za prekid laktacije, ali sam odbila. Jedna sestra mi je rekla da ne odustajem jer će im moje mleko možda trebati. Kasnije sam nosila mleko za njih, a pošto sam imala viška, donirala sam ga i drugim bebama.

Posle četiri meseca provedenih na Institutu za neonatologiju, Lena i Kosta konačno su stigli kući. Ali problemi nisu prestali. Oboje su imali krvarenje trećeg stepena na mozgu. Lena ima hidrocefalus i ugrađen VP šant. Kosta je imao perforaciju creva i sepsu kada je imao svega 900 grama.

– I tada smo se molili i verovali da će preživeti – iskreni su Ćeferjanovići.

Sedam godina kasnije, njihov život i dalje se vrti oko terapija, kontrola i borbe za svaki novi napredak. Da bi svojoj deci omogućili lečenje, morali su da donesu teške odluke. Uprkos svemu, trudili su se da Lena i Kosta imaju detinjstvo puno uspomena:

– Vodili smo ih na more, u banju, na planinu. Nije bilo lako, ali su to uspomene koje želimo da imaju – kažu oni.

Njihove želje danas su jednostavne, a ogromne. Za Lenu da jednog dana može sama da jede, obuče se, ode u toalet, da bude što samostalnija. Za Kostu da se školuje, socijalizuje i pronađe svoj put.

Na kraju razgovora poslali su poruku roditeljima koji prolaze kroz slične životne bitke:

 – Nikada ne gubite nadu i ne odustajte od svoje dece. Verujte u njih. Mnogo puta su nam govorili da nešto neće moći, a onda bi nas deca demantovala.

Njihova priča nije završena. Lena i Kosta i dalje vode svoje male, velike bitke, a Jelena i Srećko ostaju dokaz da roditeljska ljubav ne poznaje granice i da se nada ponekad rađa upravo onda kada je najteže.

CELU EMISIJU POGLEDAJTE NA NAŠEM YOUTUBE KANALU