Ima 30 godina, radi i zarađuje, ali i dalje živi tu: Evo zbog čega odrasla deca godinama ostaju kod roditelja i kada je pravo vreme za osamostaljivanje

Sin ili ćerka imaju 26, 28, pa čak i više od 30 godina. Rade, imaju svoju platu, pomažu u kući, plate neki račun, ne prave veće probleme – ali o selidbi ne govore. I tada roditelji počinju da se pitaju: Gde smo pogrešili? Možda nigde. Život sa roditeljima u odraslom dobu sam po sebi ne mora da znači da je osoba nezrela. Visoke kirije, troškovi života i nesigurna finansijska situacija mnogima otežavaju osamostaljivanje. Nekome je zato sasvim racionalno da još neko vreme ostane u roditeljskom domu, uštedi novac i pripremi se za samostalan život. Pravo pitanje možda zato nije: „Zašto se još nije iselio?“, već: „Da li je sposoban da živi samostalno i da li mu trenutni način života pomaže da to zaista i postane?“ Tu se granica između podrške i prevelike roditeljske brige može prilično lako izgubiti.

Kada roditeljski dom postane hotel

Odrasla osoba ima posao i platu, ali majka i dalje pere njen veš, sprema obroke, kupuje osnovne stvari i podseća je na račune. Zašto bi se onda žurila da ode? U takvoj situaciji nije nužno reč o lenjosti. Ako neko nikada nije morao sam da vodi računa o računima, kupovini, kućnim poslovima ili neplaniranim troškovima, samostalan život može da deluje mnogo komplikovanije nego što zaista jeste. Problem nastaje kada roditeljska pomoć počne da zamenjuje odgovornost odraslog deteta. Ako roditelj svaki put uskoči kada dete zaboravi obavezu, reši problem umesto njega ili spreči da oseti posledice sopstvenih odluka, dete nema mnogo prilike da razvije samostalnost. Pomoć ima smisla kada nekoga čini sposobnijim. Ako bez te pomoći postaje sve teže funkcionalan, možda je vreme da se način pomaganja promeni.

Ponekad roditelji, a da toga nisu svesni, zadržavaju dete kod kuće

Postoji i druga strana priče. Nekada odraslo dete ne ostaje kod roditelja samo zato što mu je kod kuće udobno. Možda oseća da bi roditelji teško podneli njegov odlazak. Majka može govoriti: „Neka ide kad god želi“, a istovremeno razmišljati ko će joj pomagati po kući, da li će dete dovoljno jesti, kako će se snaći i hoće li joj nedostajati. Otac može smatrati sina potpuno odraslim, ali i dalje rešavati njegove probleme čim se pojave. Odraslo dete sve to može da oseća. Zbog toga se osamostaljivanje ponekad ne doživljava samo kao praktična odluka o selidbi, već i kao emocionalno udaljavanje od porodice. Jedno pitanje može pomoći roditelju da razmisli o sopstvenoj reakciji: „Kako bih reagovao kada bi mi dete večeras reklo da je pronašlo stan i da se sledeće nedelje seli?“ Ako je prva misao: „Sjajno, vreme je da probaš“, verovatno je roditelj spreman da napravi taj korak. Ako se odmah javljaju misli poput: „Kako će sam? Ko će mu kuvati? Neće umeti da se snađe“, možda postoji prostor da se i roditeljski odnos prema odraslom detetu postepeno promeni.

Možda vas zanima

„Dve nedelje u vrtiću, dve kod kuće“: Roditelji pred sezonu virusa očajni – da li dete zaista mora stalno da bude bolesno?

Ove roditeljske teme uvek izazovu svađu: Samo jedna rečenica je dovoljna da nastane pravi haos među mamama

Deca koju su roditelji često kritikovali obično razviju ovih 7 osobina u odraslom dobu

Ne morate da ga izbacite iz kuće – dovoljno je da promenite pravila

Rečenica „Imaš 30 godina, vreme je da se seliš“ najčešće neće rešiti problem. Mnogo je korisnije početi da se prema odraslom sinu ili ćerki ponašate kao prema odrasloj osobi. Ako radi i zarađuje, može da učestvuje u troškovima domaćinstva. Ne kao kaznu, već zato što je ravnopravni član kuće. Može sam da pere svoju odeću, organizuje obroke, vodi računa o svojim računima, planira troškove i rešava svakodnevne obaveze. Drugim rečima: podržavajte ga, ali nemojte sve raditi umesto njega. Ako zaboravi da kupi nešto za doručak, ne morate odmah da odete u prodavnicu. Ako ne zna da uključi mašinu za veš, pokažite mu jednom. Ako kasni sa nekom obavezom, dozvolite mu da sam snosi posledice. Male neprijatnosti često mogu da nauče odraslu osobu više nego brojna roditeljska predavanja.

Poređenje sa vršnjacima neće mnogo pomoći

„Svi tvoji prijatelji već žive sami“ možda zvuči kao motivacija, ali često proizvodi potpuno suprotan efekat. Isto važi za rečenice poput:

„Ponašaš se kao dete.“

„Vreme je da odrasteš.“

„Šta čekaš?“

Umesto toga, razgovor može da počne mnogo mirnije:

„Kako zamišljaš svoj život za godinu ili dve?“

„Da li želiš da živiš sam?“

„Šta ti trenutno najviše otežava da se odvojiš?“

Ako je problem novac, može se napraviti realan budžet i izračunati koliko bi samostalan život zaista koštao. Ako je problem strah od nepoznatog, moguće je pogledati stanove bez obaveze da se odmah preseli. A ako je razlog jednostavno to što je kod kuće sve mnogo lakše, možda nije potrebno praviti dramu – već postepeno smanjivati količinu „servisa“ koji roditelji pružaju.

Cilj nije da dete što pre ode, već da zna da može samo

Neko može da živi nekoliko ulica od roditelja i bude potpuno samostalan. Druga osoba može da se preseli na drugi kraj grada, a da svakog dana zove majku zbog najobičnijih stvari. Zato fizičko odvajanje nije isto što i samostalnost. Važnije je da odrasla osoba ume da donosi odluke, upravlja svojim novcem, vodi računa o domu, rešava probleme i prihvati posledice svojih izbora. Roditeljska podrška tada ne mora da zvuči kao: „Bez nas nećeš moći.“ Mnogo zdravija poruka može biti: „Tu smo ako ti zatreba pomoć, ali verujemo da možeš sam.“ Možda je upravo to jedan od najtežih delova roditeljstva – ne naučiti dete da napravi prvi korak, već jednog dana imati dovoljno poverenja da ga pustite da napravi svoj.