ISPOVEST SAMOHRANE MAJKE Te noći sam brojala 200 dinara u novčaniku i pitala se kako ću nahraniti svoje dete“

Kada je ostala sama sa malom bebom, neplaćenim računima i svega nekoliko stotina dinara u novčaniku, dvadesetpetogodišnja Ana Vico mislila je da neće izdržati. Njena priča o noćima provedenim u suzama, partneru koji je napustio stan u kom su živeli sa tek rođenom bebom,  strahu da neće moći da prehrani svoje dete i snazi koju je pronašla onda kada je verovala da je više nema, uspela je da dotakne mnoge.

Borba samohrane majke

-Niko me nije pripremio za tišinu. Ne onu običnu tišinu kada se ugase svetla i grad zaspi. Već onu koja ostane u stanu kada osoba za koju si mislila da će biti deo tvog života jednostavno ode i napusti kako tebe, tako i vašu dvomesečnu bebu. O samohranom majčinstvu znala sam samo iz onoga što bih povremeno pročitala na portalima ili društvenim mrežama. Sećam se da sam sedela za kuhinjskim stolom dok je moja beba spavala u susednoj sobi. Na stolu su bili računi, prazna šolja kafe i novčanik u kojem sam imala nešto više od 200 dinara. Toliko je vredelo sve što sam imala tog dana. Dok sam gledala u taj novac, pokušavala sam da izračunam šta mogu da kupim, a šta mora da sačeka. Hrana. Pelene. Mleko. Struja. Ne postoji matematika koja može da reši takvu jednačinu. Te večeri sam prvi put osetila pravi strah. Ne strah za sebe već strah za dete – navela je Ana ističući osećaj krivice zbog situacije u kojoj se našla.

Možda vas zanima

Dženifer Lopez rasplakala roditelje jednom rečenicom: „Jesam li uradila dovoljno?“

Neverovatan slučaj u Nemačkoj: Žena treći put zaredom rodila blizance

Jedna mama je podelila pravila oporavka nakon porođaja: „To je vaše pravo“

Finansijski problemi i strahovi za bebu

-Pitala sam se da li sam pogrešila negde usput. Da li sam mogla da prepoznam znakove ranije. Da li sam mogla da sprečim raspad svega u šta sam verovala, a onda sam čula plač iz sobe. Ustala sam, obrisala suze i otišla po svoju bebu. To je nešto što ljudi retko pričaju o samohranom roditeljstvu. Bez obzira koliko si slomljen, nemaš luksuz da se raspadneš. Dete te ne pita da li si tužan. Da li si umoran. Da li si uplašen. Ono samo pruža ruke prema tebi i očekuje da budeš tu. Meseci koji su usledili bili su najteži period. Budila sam se pre zore. Radila koliko sam mogla. Vraćala se kući. Kuvanje, pranje, uspavljivanje, pa sve ispočetka – ispričala je Ana koja se potom dotakla usamljenosti koju je osećala.

Ljubav prema detetu kao jedini oslonac

– Nekada bih zaspala sedeći na kauču uz televizor. Nisam imala vremena da razmišljam o sebi. Živela sam od jednog do drugog dana. Od jednog računa do sledećeg. Od jedne plate do druge. To što me je najviše bolelo nije bio nedostatak novca već usamljenost. Postoje trenuci koje želiš da podeliš sa nekim. Prvi osmeh deteta. Prvi koraci. Prva reč. Te trenutke dočekla sam u samoći. sama sam aplaudirala, sama plakala od sreće, od tuge. Sama fotografisala uspomene koje nisam imala sa kim da podelim. Godinama sam mislila da je moja priča priča o gubitku. Danas znam da nije. To je priča o ljubavi. Moje dete naučilo me je koliko čovek može da izdrži kada ima razlog. Danas više ne brojim sitan novac po džepovima. Ne budim se sa grčem u stomaku, ali i dalje pamtim onu ženu za kuhinjskim stolom. Umornu. Uplašenu. Slomljenu. Ženu koja je u svojim očima bila ništa, ali u očima svog deteta sve. I to je bilo sasvim dovoljno da žena za kuhinjskim stolom dočeka ženu spremnu da bude velika i u svojim očima – zaključila je ova hrabra samohrana majka.