Tatjana (36) izgubila je šest trudnoća, a onda postala majka sina i ćerke: „Telo mi se menjalo, brak nam je pucao, ali nisam odustajala“

Godinama je čekala da postane majka. Šest trudnoća završilo se gubitkom, hormonske terapije promenile su joj telo i psihu, a borba za potomstvo ozbiljno je uzdrmala i njen brak. Pre četiri godine rodila je sina, a potom i ćerku. Danas, dok ih gleda kako odrastaju, Tatjana kaže da nikada neće zaboraviti ženu koja je bila pre njih.

Borba za potomstvo trajala godinama

Tatjana danas ima 36 godina i, kada je ljudi upoznaju, vide ženu koja ima ono o čemu je dugo sanjala – sina i ćerku, porodicu i dom ispunjen dečjim glasovima. Međutim, malo ko može da pretpostavi koliko je suza, straha, razočaranja i neprospavanih noći stalo između njene najveće želje i trenutka kada je konačno postala majka. Njena borba za potomstvo trajala je godinama. Šest puta je ostajala trudna i šest puta je morala da se suoči sa gubitkom. Svaka trudnoća u početku je donosila novu nadu, ali i sve veći strah.

„Nisam više umela ni da se radujem kada vidim dve crtice. Prva reakcija mi je bila sreća, ali odmah posle nje došao bi strah. Govorila sam sebi da ovog puta ne smem ništa da zamišljam, da ne smem da kupujem stvari, da ne smem da pravim planove. A opet, u sebi bih već videla svoju bebu“, priča Tatjana za portal Mame. 

Možda vas zanima

„Svi u razredu imaju, samo ja nemam“: Kako roditelji treba da reaguju kada dete počne da se poredi sa vršnjacima

„Nema dana da ne zaplačem dok vozim decu u školu“: Kristina je nekoliko meseci pre smrti otkrila ono što niko oko nje nije video

Nađa je rođena sa skoro osam kilograma: Iza njene čuvene fotografije krije se teška porodična priča

Molili se za potomstvo, a sina nazvali po svetitelju: Milena i Željko se vratili u Tumane sa dečakom kojeg su dugo čekali

Pregledi, terapije, čekanja, nade i strepnje

Svaki novi pokušaj za nju je značio novu borbu. Pregledi, terapije, čekanja, nade i strepnje postali su deo svakodnevice. Kako je vreme prolazilo, tako je postajalo sve teže da pronađe snagu za novi početak.

„Posle šestog gubitka imala sam osećaj da se u meni nešto ugasilo. Nisam više bila ona ista žena. Pitala sam se čemu da se nadam kada sam već šest puta poverovala da ću postati majka, a svaki put sam ostala bez svog deteta. Najteže je bilo kada bih se vratila kući iz bolnice i shvatila da moram da nastavim da živim kao da se ništa nije dogodilo“, kaže ona.

Emocionalna i fizička borba za majčinstvo

Borba nije bila samo emocionalna. Tatjana je tokom lečenja primala hormonske terapije, a njeno telo počelo je da se menja. Kilogrami, otoci, promene raspoloženja i druge posledice terapija dodatno su uticale na njeno samopouzdanje.

„Gledala sam se u ogledalo i nisam prepoznavala sebe. Telo se menjalo, lice mi se menjalo, raspoloženje mi je bilo potpuno drugačije. Nekada bih plakala bez razloga, nekada bih bila besna, a onda bih se osećala krivom zbog toga. Ljudi vide samo ženu koja pokušava da zatrudni, a ne vide koliko hormonska terapija može da utiče i na telo i na psihu“, priseća se Tatjana.

Razočaranja umalo srušila brak

U svemu tome počeo je da trpi i njen brak. Godine neuspešnih pokušaja i gubitaka ostavile su trag na odnosu sa suprugom. Umesto da ih bol uvek zbliži, bilo je trenutaka kada ih je potpuno udaljavao.

„Počeli smo da se svađamo oko svega. Nekada nismo ni pričali. Oboje smo patili, ali svako na svoj način. Ja sam imala osećaj da moje telo izneverava mene, a on je verovatno imao osećaj da više ne zna kako da mi pomogne. U jednom trenutku naš brak je zaista bio pred pucanjem“, iskrena je Tatjana koja kaže da je bilo dana kada je pomišljala da će, osim dece koju je izgubila, izgubiti i čoveka sa kojim je želela da ih ima.

„Sećam se jednog perioda kada sam mislila da više nemam šta da izgubim. A onda sam shvatila da imam. Imala sam čoveka koji je sve to prolazio zajedno sa mnom, samo što možda nije znao kako da pokaže koliko ga boli. Oboje smo bili slomljeni.“

Vera jača od tuge

Uprkos svemu, Tatjana nije odustajala. Iako joj je bilo sve teže da veruje u srećan kraj, u njoj je ostajala jedna mala nada. Nije znala koliko će još puta pokušati, niti da li će ikada uspeti, ali nije mogla da se pomiri sa tim da je njena priča završena. A onda je, pre četiri godine, njen život dobio potpuno novi smisao. Tatjana je postala majka. Rodio se njen prvi sin.

„Kada sam ga prvi put uzela u naručje, nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Samo sam ga gledala. Pipnula sam mu rukicu i mislila: „Stvarno si ovde“. Posle svega što sam prošla, bilo mi je nestvarno da konačno imam svoju bebu u naručju“, navodi ova danas srećna mama.

Gubici koji se ne zaboravljaju

Taj trenutak u njenom sećanju zauzima posebno mesto, ali ni tada nije mogla da zaboravi sve ono što je bilo pre njega.

„Dok sam gledala sina, mislila sam i na svih šest trudnoća koje sam izgubila. Ljudi možda misle da, kada dobiješ dete, sve pre toga nestane. Ne nestane. Samo naučiš da živiš sa tim. Nikada neću zaboraviti ono što sam izgubila“, navela je hrabra mama kojoj je život ubrzo doneo još jedan veliki dar kada je nakon sina dobila je i ćerku.

„Kada sam dobila i ćerku, imala sam osećaj da sanjam. Sin i ćerka. Dvoje dece. Toliko puta sam zamišljala kako će izgledati moj život ako ih ikada budem imala, a onda sam jednog dana shvatila da sedim između njih dvoje. Nisam mogla da verujem da sam ja ta žena“.

Krivica kao glavni neprijatelj ženama

Danas, kada ih posmatra kako odrastaju, Tatjana priznaje da joj se ponekad vrate slike iz najtežih godina.

„Nekada ih gledam dok spavaju i setim se žene koja je nekada sedela sama i plakala, pitajući se da li će ikada imati dete. Volela bih da mogu da se vratim toj Tatjani i da je zagrlim. Da joj kažem da nije manje vredna zato što joj se trudnoće nisu održale. Da njeno telo nije njen neprijatelj i da nije kriva.“

Upravo to je poruka koju danas želi da pošalje ženama koje prolaze kroz borbu za potomstvo. Ne želi da im obećava ono što niko ne može da obeća, ali želi da im kaže da nijedna žena ne bi trebalo da svoju vrednost meri time da li je uspela da ostane trudna i rodi dete.

Katarina Živković o teškoj borbi za potomstvo: Godinama je čekala trudnoću, a onda je ugledala pozitivan test

„Znam koliko bole tuđa pitanja. ‘Kada ćete vi?’, ‘Šta čekate?’, ‘Opusti se, desiće se’. Ljudi to često kažu iz najbolje namere, a ne znaju da nekome baš ta rečenica može da bude poslednji udarac. Ne znaju šta žena nosi u sebi kada se vrati kući i zatvori vrata.“

Čarobna reč „Mama“

Tatjana danas ima 36 godina. Iza nje je šest izgubljenih trudnoća, godine lečenja, hormonskih terapija, promena na telu, psihičke borbe i period kada je njen brak bio na ivici. Ispred nje su sin i ćerka Zato danas, kada govori o svemu što je preživela, ne kaže da je njena priča priča o savršenom kraju. Za nju je to priča o preživljavanju, ljubavi i tome koliko čovek može da izdrži čak i kada misli da više nema snage.

„Nisam zaboravila sve kroz šta sam prošla. Ne želim ni da zaboravim. Jer je i ta Tatjana deo mene. Žena koja je šest puta plakala, šest puta skupljala komadiće sebe i pokušavala ponovo. Danas imam svoju decu, ali ono na šta sam najponosnija jeste što, uprkos svemu, nisam dozvolila da me bol zauvek slomi“, priča Tatjana. Dok joj sin i ćerka prilaze, Tatjana zastaje na trenutak.

„Nekada sam mislila da nikada neću čuti da me neko zove mama. Danas čujem to svakog dana. I svaki put me zaboli i obraduje u isto vreme. Jer znam koliko sam dugo čekala da čujem te dve reči“, zaključuje za Mame.