„Svi u razredu imaju, samo ja nemam“: Kako roditelji treba da reaguju kada dete počne da se poredi sa vršnjacima

Mnogi roditelji pre ili kasnije čuju upravo ovakve rečenice. Dete krene u školu, počne intenzivnije da posmatra svoje vršnjake i odjednom ono što je do juče bilo sasvim dovoljno postaje „bezveze“. Tuđi telefon deluje boljе, nove patike postaju pitanje pripadnosti društvu, a novac u džepu počinje da se doživljava kao dokaz da neko više vredi ili da je „uspešniji“.

Stručnjaci, međutim, upozoravaju da iza dečje rečenice „svi imaju osim mene“ često ne stoji samo želja za određenom stvari. Dete zapravo pokušava da odgovori na mnogo dublje pitanje: „Da li sam dovoljno dobar ako nemam ono što imaju drugi?“. Zato reakcija roditelja može biti veoma važna.

Zašto dete počinje da se poredi sa drugima?

Poređenje sa vršnjacima deo je odrastanja. Kako dete postaje svesnije društvenih odnosa, sve više primećuje ko šta nosi, kakav telefon koristi, gde putuje, koliko novca dobija i koje stvari poseduje. Posebno u školskom uzrastu dete počinje da gradi sliku o sebi i kroz odnose sa drugima. Ako primeti da se određene stvari u društvu posebno vrednuju, može zaključiti da su one neophodne da bi bilo prihvaćeno.

Možda vas zanima

Tatjana (36) izgubila je šest trudnoća, a onda postala majka sina i ćerke: „Telo mi se menjalo, brak nam je pucao, ali nisam odustajala“

Dete ne doručkuje pre škole? Evo kako to može da utiče na pažnju, pamćenje i ocene

„Nema dana da ne zaplačem dok vozim decu u školu“: Kristina je nekoliko meseci pre smrti otkrila ono što niko oko nje nije video

„Dete je zamalo podletelo pod autobus“: Apel roditeljima zbog trotineta, zakon je jasan za mlađe od 14 godina

„Ako svi imaju novi model patika, a ja nemam, možda sam ja siromašniji. Ako svi imaju telefon, a ja ga nemam, možda sam manje važan“, može biti način na koji dete razmišlja, čak i kada to ne ume jasno da izgovori. Zbog toga roditelj ne bi trebalo odmah da odgovori sa: „Baš me briga šta drugi imaju.“

Dete nije potrebno učiti da ga tuđe stvari ne zanimaju. Potrebno je naučiti ga da tuđe stvari ne određuju njegovu vrednost.

Nemojte ismevati detetovu želju

Jedna od čestih grešaka roditelja jeste omalovažavanje detetovog problema.

„Šta te briga šta drugi imaju?“
„Imaš sve što ti treba.“
„Nekada deca nisu imala ni to.“
„Samo gledaš šta drugi rade.“

Iako ove rečenice mogu biti izgovorene iz dobre namere, dete ih često čuje kao: „Moje osećanje nije važno“. Mnogo korisnije je prvo priznati emociju. Roditelj može reći: „Razumem da ti je teško kada vidiš da tvoji drugari imaju nešto što ti nemaš. Verovatno bi voleo da i ti imaš isto“. Tek nakon toga dolazi razgovor o tome zašto porodica donosi drugačiju odluku. Dete ne mora da dobije ono što traži da bi se osećalo shvaćeno.

„Razumem te“ ne znači „kupiću ti“

Ovo je jedna od najvažnijih granica koju roditelji treba da nauče. Moguće je istovremeno prihvatiti detetovu emociju i odbiti njegov zahtev.

„Razumem da želiš taj telefon. Znam da ti se dopada i da ga imaju tvoji drugari. Ali mi smo odlučili da ti sada takav telefon nije potreban“.  Takav odgovor detetu šalje važnu poruku: tvoja osećanja su prihvaćena, ali ne moraju sva tvoja osećanja da dovedu do ispunjenja želje. To je važna lekcija za kasniji život. Jer dete koje nauči da svaku frustraciju rešava kupovinom može kasnije teško podnositi odbijanje, čekanje i ograničenja.

Postavite pitanje: „Da li ti to stvarno želiš ili želiš da imaš isto što i oni?“

Ovo može biti veoma koristan razgovor. Ako dete kaže da želi novi telefon, roditelj može pitati:

„Šta bi ti telefon omogućio što ovaj koji imaš sada ne može?“. Ako je odgovor: „Svi ga imaju“, onda se razgovor pomera sa samog uređaja na potrebu za pripadanjem. Isto važi i za garderobu, patike ili novac. Ponekad dete ne želi određene patike zato što su mu zaista potrebne, već zato što se plaši da će biti drugačije od ostalih. Tada roditelj može pomoći detetu da razdvoji potrebu, želju i pritisak vršnjaka.

Naučite dete da postoji razlika između potrebe i želje

Ovo je odlična prilika da dete počne da razume vrednost novca. Nove patike zato što su stare pocepane predstavljaju potrebu. Nove patike zato što su određeni model trenutno popularan predstavljaju želju. Telefon koji je potreban za komunikaciju sa roditeljima može biti potreba, dok najnoviji model može biti želja. Naravno, granica nije uvek potpuno jasna i zavisi od uzrasta deteta i okolnosti. Ali razgovor o tome pomaže detetu da ne posmatra kupovinu kao automatski odgovor na svaku frustraciju.

Roditelj može reći: „Nije problem što nešto želiš. Svi nešto želimo. Važno je da naučiš da razmisliš da li ti je to potrebno sada ili može da sačeka.“

Ne govorite detetu da je „razmaženo“ zato što želi ono što imaju drugi

Dečja zavist i ljubomora nisu nužno znak lošeg karaktera. Dete još uči da reguliše emocije. Kada vidi vršnjaka sa nečim što želi, sasvim je prirodno da oseti zavist, tugu ili frustraciju. Problem nastaje ako dete počne da veruje da zbog toga što nešto nema vredi manje od drugih. Zato je mnogo korisnije reći:

„Normalno je da ti se dopada ono što ima tvoj drug. I ja ponekad poželim nešto što ima neko drugi. Ali to ne znači da moramo da kupimo isto.“

Na ovaj način roditelj detetu daje model kako se nositi sa neprijatnom emocijom bez impulsivne reakcije.

Nemojte ni stalno isticati koliko porodica „nema“

Još jedna krajnost može biti problematična. Ako roditelji stalno govore:

„Nemamo para.“
„To je preskupo.“
„Mi to ne možemo.“
„Druga deca imaju bogate roditelje.“

Dete može početi da razvija osećaj manje vrednosti ili stida zbog materijalne situacije porodice. Mnogo je zdravije govoriti o prioritetima i izborima.

Umesto: „Nemamo novca za to“, može se reći:

„Naš novac trenutno koristimo za druge stvari koje su nam važnije.“

Na taj način dete uči da različite porodice imaju različite mogućnosti, ali i različite prioritete.

Važno je proveriti šta se zapravo dešava u školi

Ponekad rečenica „svi imaju“ nije samo obična dečja želja. Ako dete počne da govori da ga druga deca zadirkuju zato što nema određeni telefon, garderobu ili novac, roditelj treba da obrati više pažnje. Postoji razlika između detetove želje da se uklopi i situacije u kojoj ga vršnjaci sistematski isključuju, ponižavaju ili maltretiraju zbog materijalnog statusa. Tada problem nije u tome što dete „želi skupe patike“, već u tome što postoji potencijalni problem sa vršnjačkim odnosima koji treba ozbiljno ispitati. Razgovor sa učiteljem, nastavnikom ili školskim psihologom može biti opravdan korak ako dete pokazuje znake ozbiljne uznemirenosti, povlačenja ili straha od škole.

Samopouzdanje se ne gradi kupovinom

Jedna od najvažnijih stvari koje roditelj može da uradi jeste da detetu pomogne da svoju vrednost ne vezuje za ono što poseduje. Dete treba da čuje da je vredno zbog toga kakvo je, a ne zbog telefona koji koristi, marke koju nosi ili količine novca koju ima. Hvalite njegov trud, upornost, kreativnost, dobrotu, humor, odgovornost i način na koji rešava probleme. Ako dete zna da je prihvaćeno i cenjeno zbog svojih osobina, mnogo će lakše podneti činjenicu da nema ono što imaju njegovi vršnjaci.

Roditelj ne mora da pobedi u takmičenju sa drugim roditeljima

Pritisak nije samo na decu. Roditelji se takođe mogu naći u nevidljivom takmičenju.

„Svi već imaju telefon.“
„Svi idu na ekskurziju.“
„Svi nose brendirane patike.“

Tada roditelj može početi da kupuje stvari ne zato što su detetu zaista potrebne, već zato što ne želi da njegovo dete „zaostaje“. Ali roditeljstvo nije takmičenje u tome ko će detetu obezbediti više. Detetu je mnogo važnije da ima jasne granice, osećaj sigurnosti i roditelja koji može mirno da kaže „ne“ nego da dobije svaku stvar koju njegovi vršnjaci imaju.

Najvažnija poruka koju dete treba da ponese iz ovog razgovora

Cilj nije napraviti dete koje nikada neće želeti skupe patike, telefon ili više novca. To nije realno. Cilj je odgajiti dete koje može da kaže:

„Voleo bih da imam to, ali to što nemam ne znači da vredim manje.“

To je mnogo važnije od samog telefona, patika ili garderobe. Roditelj može da prizna detetovu želju, da postavi granicu i da istovremeno ostane emocionalno blizak.

„Znam da želiš. Razumem zašto ti je važno. Nećemo ti to sada kupiti, ali možemo da razgovaramo kada i pod kojim uslovima bi to imalo smisla.“

Takav razgovor možda neće odmah zaustaviti detetovo poređenje sa drugima. Ali će mu vremenom pomoći da izgradi nešto mnogo vrednije od bilo kog skupog telefona ili para patika – unutrašnji osećaj da njegova vrednost ne zavisi od onoga što ima u odnosu na druge.