Da li dete nasleđuje rupice na obrazima od mame ili tate? Genetika nije tako jednostavna kao što se mislilo

Rupice na obrazima mnogima su jedan od najslađih detalja na dečjem licu. Kada ih beba dobije, često odmah počinje porodična potraga: „Iste su kao mamine“, „To je na tatu“, „Imala ih je i baka“.

Ali da li dete zaista može jednostavno da „nasledi“ rupice od jednog roditelja? Odgovor nauke je zanimljiviji nego što se dugo predstavljalo – genetika rupica na obrazima još nije potpuno razjašnjena.

Rupice se često pojavljuju u porodicama

Poznato je da se rupice na obrazima često pojavljuju kod više članova iste porodice, zbog čega se pretpostavlja da genetika ima važnu ulogu.

Možda vas zanima

Besplatni udžbenici za sve osnovce u Novom Sadu: Veliko olakšanje za roditelje pred početak školske godine

Prženice iz rerne za decu: Ukusan doručak bez prženja u ulju

Dete je otvorilo društvene mreže sa 11 godina? Naučnici otkrili zabrinjavajuću vezu sa uspehom u školi

Godinama se u pojednostavljenim objašnjenjima moglo pročitati da su rupice „dominantna osobina“. To bi značilo da je dovoljna jedna odgovarajuća varijanta gena nasleđena od jednog roditelja da bi dete imalo rupice.

Međutim, američki MedlinePlus Genetics upozorava da za ovako jednostavan model nema dovoljno naučnih dokaza. Genetika rupica veoma je malo istraživana, a još nije poznato koji tačno gen ili kombinacija gena određuju njihovu pojavu.

Zato nije ispravno roditeljima obećavati jednostavnu računicu poput: „Ako mama ima rupice, dete ima 50 odsto šanse da ih dobije“.

Da li ih dete onda dobija od mame ili od tate?

Potencijalno – od genetskog materijala oba roditelja.

Dete približno polovinu svog genetskog materijala dobija od majke, a polovinu od oca. Međutim, konačan izgled lica nastaje kroz mnogo složeniji proces od prostog preuzimanja pojedinačnih osobina.

Istraživanja ljudskog lica pokazuju da je njegova morfologija snažno pod uticajem genetike i da su brojne genetske regije povezane sa razlikama u obliku i građi lica.

Zato dete može da ima mamine oči, oblik nosa koji podseća na tatu, osmeh koji porodica prepoznaje kod bake – i rupice koje se možda pojavljuju kod nekog drugog rođaka.

Šta su zapravo rupice na obrazima?

Rupica nastaje zbog anatomskih karakteristika obraza, odnosno načina na koji su strukture u tom području formirane. Najprimetnija je prilikom osmeha, kada se na obrazu stvara karakteristično udubljenje.

Neko ima dve rupice, neko samo jednu, a razlikuju se i njihova veličina, položaj i izraženost.

Zanimljivo je da istraživanje prirodnih rupica pokazuje prilično veliku raznolikost njihovog položaja na ljudskom licu.

Beba ima rupice, a niko u porodici ih nema – kako?

I to je moguće.

Činjenica da roditelji nemaju vidljive rupice ne znači automatski da dete ne može da ih ima. Upravo zato što način njihovog nasleđivanja nije dovoljno istražen, ne možemo pouzdano predvideti pojavu rupica samo gledajući mamu i tatu.

Osim toga, kod beba postoji još jedna zanimljivost.

MedlinePlus navodi da neke bebe mogu imati udubljenja na obrazima povezana sa karakterističnom punoćom bebinog lica. Kako dete raste i gubi deo masnog tkiva na obrazima, takve rupice mogu da nestanu.

Rupice mogu i da nestanu kako dete raste

Rupice koje roditelji obožavaju na fotografijama bebe ne moraju obavezno ostati iste tokom čitavog života.

Kod nekih ljudi ostaju trajno, dok kod drugih mogu postati manje izražene ili nestati tokom odrastanja. Postoje i deca kod kojih nisu bila primetna na rođenju, ali se pojavljuju kasnije.

Promene u građi lica tokom rasta mogu, dakle, uticati i na to koliko će rupice biti uočljive.

A šta ako oba roditelja imaju rupice?

Ni tada ne možemo sa sigurnošću reći da će ih dete imati.

Porodična pojava rupica svakako govori u prilog genetskom uticaju, ali nauka trenutno nema dovoljno podataka da bi samo na osnovu izgleda roditelja izračunala pouzdanu verovatnoću.

Isto važi i obrnuto: ako mama i tata nemaju rupice, ne možemo zaključiti da ih njihovo dete sigurno neće imati.

To je dobar primer koliko stvarna genetika ljudskog izgleda može biti složenija od školskog modela „dominantno ili recesivno“.

Zašto braća i sestre onda ne izgledaju isto?

Upravo je to jedna od lepota genetike. Braća i sestre dobijaju genetski materijal od istih roditelja, ali ne nasleđuju potpuno istu kombinaciju varijanti.

Zato jedno dete može izrazito da liči na mamu, drugo na tatu, dok treće može imati osobinu koja porodicu podseća na baku ili dedu.

Kada je reč o licu u celini, savremena genetička istraživanja pronalaze veliki broj genetskih lokusa povezanih sa njegovim oblikom, što dodatno pokazuje zašto nasleđivanje izgleda ne treba svoditi na jedan gen.

Dakle, od koga je dete nasledilo rupice?

Ako mama ima rupice, a dobije ih i dete, sasvim je moguće da genetika koju je nasledilo od nje doprinosi toj osobini. Isto važi i za tatu.

Ali naučno nije opravdano tvrditi da smo samo na osnovu toga pronašli „krivca“.

Rupice na obrazima imaju porodičnu komponentu i verovatno su pod genetskim uticajem, ali njihov precizan način nasleđivanja i konkretni geni odgovorni za njih još nisu dovoljno poznati.

Zato, kada sledeći put cela porodica bude raspravljala čije rupice ima beba, odgovor može biti jednostavan: možda zaista podsećaju na mamine ili tatine – ali genetika još nema tako jednostavan odgovor.

MedlinePlus Genetics/Pubmed