Detinjstvo nas prati celog života: Psihološkinja kroz Markovu priču objasnila zašto neki ljudi sabotiraju sopstvenu sreću

Mnogi roditelji trude se da svojoj deci obezbede bezbrižno detinjstvo, ne sluteći koliko upravo najranija iskustva mogu da oblikuju način na koji će njihovo dete jednog dana voleti, graditi odnose i nositi se sa životnim izazovima.

Na svom Instagram profilu @entelehija_terapija, Jovana, MSc psiholog, BA filozof i psihoterapeutkinja pod supervizijom, podelila je zanimljivo razmišljanje kroz fiktivni slučaj Marka. Kroz njegovu priču objašnjava kako odrastanje u nestabilnom porodičnom okruženju može da ostavi trag koji se oseća i decenijama kasnije.

Napomena: Marko je fiktivan lik. Ovaj prikaz predstavlja kliničku vinjetu sastavljenu od elemenata različitih terapijskih iskustava i služi isključivo za ilustraciju psiholoških koncepata. Ne opisuje nijednog stvarnog klijenta niti jedan konkretan terapijski proces.

Možda vas zanima

„Svaki dan je sve teže…“ Srpkinja u 5. mesecu izgubila bebu, javile se žene sa istom sudbinom

„Ovu vežbu nikada ne bih radila sa bebom“ Stručnjak za motorni razvoj objasnila zašto

Rodila treće dete u 51. godini, a sada u 54. čeka četvrto: „Godinama smo se pripremali za ovu odluku“

Odrastao je uz svađe i nasilje, a spolja deluje kao čovek kome ništa ne nedostaje

Psihološkinja piše:

„Zamislite Marka.

Marko je odrastao sa nasilnom majkom i pasivnim ocem. Majka je često plakala, a otac je to uglavnom ignorisao. Kada nije, nastajale su intenzivne svađe koje su se neretko završavale vređanjem i fizičkim obračunima. Povremeno bi se roditelji slagali, međutim, opasnost od novog loma vrebala je iza svakog ugla. I baš kada bi se Marko opustio, pored njegove glave proletela bi staklena čaša i ciklus nasilja bi ponovo počeo.

Dvadeset godina kasnije Marko ima stabilan posao i srećan brak. Dobar je radnik i otac, redovno trenira, ima dosta prijatelja i važi za prijatnu i uspešnu osobu. Prema svojoj deci je nežan, prema supruzi pun razumevanja.“

Zašto nekada ne umemo da uživamo kada nam je dobro?

Iako je spolja sve izgledalo kako treba, Marko je na terapiju došao sa problemom koji nije umeo da objasni.

Psihološkinja navodi njegove reči:

 – Na svako malo imam impuls da se napijem sam u stanu, slušam glasnu muziku i plačem…

Kasnije je usledio još jedan važan uvid:

 – Primećujem da, kada sam duže stabilan, počinje da raste neka unutrašnja napetost za koju nemam mesta…

Kada detinjstvo postane naš unutrašnji obrazac

Na osnovu Markove priče, psihološkinja objašnjava ono što pojedini autori nazivaju strahom od integracije.

Kako navodi, kada dete odrasta u porodici u kojoj su mir i sigurnost bili kratki i nepredvidivi, njegov organizam može da nauči da je napetost normalno stanje.

 – Čovek se oseća dobro dve ili tri nedelje i polako počinje da doživljava to stanje kao svoje novo ‘normalno’. Međutim, ako je tokom detinjstva stabilnost bila kratkotrajna ili nepredvidiva, organizam često ne očekuje da će dobro stanje trajati.

Kao da telo kaže:

‘Ovo je previše mirno. Ne verujem da će opstati.'“

Psihološkinja dodaje da tada osoba može nesvesno da potraži način da se vrati u stanje koje joj je poznato, čak i kada objektivno nema razloga za to.

Ono što je poznato nije uvek i zdravo

Pozivajući se na radove psihoanalitičara Josepha Sandlera, Wilfreda Biona, Christophera Bollasa i Ota Kernberga, autorka objašnjava da ljudi često ostaju verni obrascima koje su usvojili u detinjstvu, čak i kada ih oni povređuju.

Kako navodi, poznato ne mora biti prijatno, ali jeste predvidivo, pa zbog toga mozak često bira ono što mu je poznato umesto onoga što je zdravo.

Važno pitanje za svakog roditelja

Markova priča nije priča samo o jednom čoveku. Ona je podsetnik koliko porodična atmosfera, osećaj sigurnosti i način na koji roditelji rešavaju sukobe mogu da ostave trag na dete.

Upravo zato psihološkinja kroz ovaj primer poziva roditelje da razmišljaju o tome kakvo okruženje stvaraju kod kuće, jer deca ne pamte samo ono što im govorimo, već i ono što svakodnevno doživljavaju.

Na kraju, kroz Markov slučaj ostavlja pitanje koje može da navede na razmišljanje:

 – Da li Marko zaista živi ili uglavnom funkcioniše?

To pitanje, iako postavljeno u terapijskoj sobi, može biti važno za svakoga ko želi da bolje razume sebe, ali i za svakog roditelja koji želi da svom detetu pruži detinjstvo u kojem će se osećati sigurno, viđeno i voljeno.