Mislili smo da samo roditelji oblikuju dete: Nova genetska studija pokazala da priča ide i u drugom smeru

Kada dete često udara, viče, burno reaguje ili ima izlive besa, jedno od prvih pitanja koje okolina postavlja jeste: „Kako ga roditelji vaspitavaju?“

Decenijama se proučava kako ponašanje majke i oca utiče na dete. Doslednost, postavljanje granica, toplina i način kažnjavanja povezuju se sa načinom na koji će se dete ponašati.

Ali nova studija donosi važan dodatak toj priči: nije uvek samo roditelj taj koji svojim ponašanjem oblikuje dete. I ponašanje deteta može da menja način na koji se roditelj prema njemu ponaša.

Možda vas zanima

Brinula je o troje dece dok je iznutra tonula: Lindzi je napisala „Želim pomoć“, a tragedija je otvorila pitanje koje se tiče svake majke

Kristina je tvrdila da otac 13 godina nije pitao za njihovu decu: Njene reči o roditeljstvu danas posebno odzvanjaju

Nije svaki pad koncentracije lenjost: Kako prepoznati depresiju i anksioznost kod studenata

I tu se umešala i genetika.

Veliko istraživanje objavljeno 6. jula 2026. godine u prestižnom časopisu Nature Communications pokušalo je da razdvoji tri stvari koje je u običnoj porodici gotovo nemoguće razmrsiti – gene, ponašanje roditelja i ponašanje deteta.

Zašto je toliko teško utvrditi ko na koga utiče?

Roditelji detetu daju dve veoma važne stvari – gene i okruženje u kojem odrasta.

Upravo zato naučnicima nije jednostavno da utvrde zašto se, na primer, nedosledno roditeljsko disciplinovanje češće pojavljuje zajedno sa agresivnijim ponašanjem deteta.

Da li roditelj koji danas postavi granicu, a sutra popusti doprinosi tome da dete postane agresivnije?

Ili dete koje je temperamentnije, češće ima izlive besa i burnije reaguje vremenom iscrpljuje roditelja i dovodi do toga da on postane manje dosledan?

Ili deo odgovora leži u genima koje roditelj i dete dele?

Odgovor, prema novom istraživanju, nije jednostavno „jedno ili drugo“.

Naučnici su pronašli uticaj koji ide od deteta ka roditelju

Istraživači su analizirali dve veoma različite grupe porodica.

Jedan deo istraživanja zasnovan je na velikoj norveškoj studiji porodica, dok je drugi koristio podatke američke studije usvojenja.

Upravo su usvojene porodice bile posebno važne. Kada dete i roditelj nisu biološki povezani, istraživači mogu mnogo lakše da odvoje ono što je posledica zajedničkih gena od onoga što nastaje kroz svakodnevni odnos.

Rezultat je bio zanimljiv.

U obe grupe pronađeni su dokazi da agresivnije ponašanje deteta može da utiče na to da roditeljska disciplina postane nedoslednija.

Drugim rečima, odnos roditelja i deteta nije jednosmerna ulica.

Dete može da „izazove“ određenu reakciju roditelja

Zamislimo svakodnevnu situaciju.

Roditelj je odlučio da nema crtaća dok se igračke ne sklone.

Jedno dete će možda negodovati nekoliko minuta i ipak ih skloniti.

Drugo može da počne da vrišti, udara, baca stvari ili se raspravlja toliko dugo da iscrpljeni roditelj na kraju popusti.

Ako se takve situacije ponavljaju iz dana u dan, ponašanje deteta može vremenom da utiče na način na koji roditelj postavlja i sprovodi granice.

To ne znači da je dete „krivo“ za ponašanje roditelja, niti da roditelj nema odgovornost za sopstvene postupke.

Znači nešto mnogo korisnije: ponašanje roditelja i deteta stalno utiče jedno na drugo.

Istraživači upravo zbog toga upozoravaju da programi pomoći koji se usredsrede isključivo na to da roditelj bude dosledniji možda neće biti dovoljni kada dete pokazuje izraženije agresivno ponašanje.

A onda su pogledali gene

Tu priča postaje još zanimljivija.

U norveškom delu istraživanja naučnici su procenili da je oko 47 odsto veze između nedosledne discipline roditelja i agresivnog ponašanja deteta bilo objašnjeno genetskim faktorima koje roditelji i deca dele.

To, međutim, ne znači da je agresivnost deteta „47 odsto genetska“.

To bi bilo pogrešno tumačenje rezultata.

Broj se odnosi isključivo na deo povezanosti dve posmatrane osobine – nedoslednog roditeljstva i agresivnog ponašanja deteta – u ovom uzorku.

Naučnici smatraju da određeni nasledni faktori koji kod roditelja mogu biti povezani sa načinom reagovanja istovremeno, kada ih dete nasledi, mogu biti povezani i sa njegovim ponašanjem.

Još jedno iznenađenje: „dobro roditeljstvo“ i mirnije dete

Istraživači su posmatrali i pozitivno roditeljstvo – toplinu, uključenost i pozitivne interakcije roditelja sa detetom.

Na prvi pogled delovalo je očekivano: više pozitivnog roditeljstva bilo je povezano sa manje agresivnog ponašanja.

Ali kada su naučnici u norveškom uzorku razdvojili genetske i druge faktore, pronašli su da je posmatrana povezanost između pozitivnog roditeljstva i manje agresije mogla da se objasni zajedničkim genetskim faktorima.

A u uzorku usvojenih porodica nisu pronašli statistički značajnu vezu između pozitivnog roditeljstva i agresivnosti deteta.

To ne znači da nežnost, pažnja i dobar odnos sa detetom nisu važni.

Autori naglašavaju da su proučavali samo određene dimenzije ponašanja i da svakodnevno roditeljstvo predstavlja daleko složeniji sistem od onoga što jedna studija može da izmeri.

Nije sve što pripisujemo vaspitanju nužno samo posledica vaspitanja

Možda je upravo to najvažnija poruka ovog istraživanja.

Kada vidimo mirno dete i strpljivog roditelja, lako zaključujemo da je dete takvo zato što ga je roditelj „dobro vaspitao“.

Kada vidimo dete koje često ima burne ispade i iscrpljenog roditelja koji nekad popusti, zaključak često ide u suprotnom smeru: „Roditelji mu sve dozvoljavaju.“

Nova studija pokazuje zašto takvi zaključci mogu biti previše jednostavni.

I roditelj utiče na dete, i dete utiče na roditelja, a u njihov odnos ulaze i genetske predispozicije koje dele.

Geni nisu sudbina

Posebno je važno da roditelji rezultate ovakvih istraživanja ne protumače kao poruku da se ponašanje deteta ne može menjati.

Čak i sami autori naglašavaju da postojanje genetskog uticaja ne isključuje mogućnost da okruženje, podrška ili stručne intervencije naprave razliku.

Naprotiv.

Ako dete svojim ponašanjem utiče na reakcije roditelja, onda pomoć porodici možda treba da ide u oba pravca – podržati roditelja da lakše ostane dosledan, ali istovremeno pomoći detetu da nauči da reguliše bes, frustraciju i impulsivne reakcije.

Istraživanje je obuhvatilo decu približno uzrasta od četiri i po do osam godina, a sami autori navode da će biti potrebno još istraživanja kako bi se bolje razumelo kako se ovaj odnos menja tokom odrastanja.

Možda zato sledeći put kada neko za dete kaže „vidi se kako su ga vaspitali“, odgovor neće biti baš toliko jednostavan.

Jer nauka sve jasnije pokazuje da roditelji oblikuju svoju decu – ali i da deca, od prvih godina života, na svoj način oblikuju roditelje.

Da li Parkinsonova bolest može da se nasledi čitajte u POSEBNOJ VESTI.

Izvor: Nature.com