Svako sedmo dete u Srbiji se bar jednom samopovredilo: Stručnjaci upozoravaju roditelje na znakove koje ne smeju da ignorišu

Prvi rezultati istraživanja o učestalosti psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata u Srbiji ukazuju na zabrinjavajući podatak: prema do sada obrađenim podacima od 1.932 ispitanika, svako sedmo dete bar jednom se samopovredilo. Nesuicidalno samopovređivanje podrazumeva namerno nanošenje povreda sopstvenom telu bez namere da se time okonča život. Iako se najčešće javlja tokom adolescencije, stručnjaci upozoravaju da ga ne treba posmatrati kao prolaznu fazu ili ponašanje koje će dete jednostavno prerasti. Ovakvo ponašanje može biti znak ozbiljne emocionalne patnje i pokazatelj da je mladima potrebna podrška, razumevanje i stručna pomoć.

Zašto mladi pribegavaju samopovređivanju?

Adolescencija je period velikih promena. Mladi pokušavaju da izgrade identitet, postanu samostalniji i pronađu svoje mesto među vršnjacima, dok se istovremeno suočavaju sa snažnim emocijama i pritiscima okoline. Prema rečima Marije Lero, specijalizantkinje dečje i adolescentne psihijatrije Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, razvojne promene i emocionalni izazovi ovog perioda mogu predstavljati dodatno opterećenje za mlade. Ne postoji jedan razlog zbog kog neko počinje da se samopovređuje. Neki adolescenti na taj način pokušavaju da se izbore sa osećanjima koja im deluju nepodnošljivo, dok drugi opisuju osećaj praznine, unutrašnje napetosti ili teškoće da iskažu ono što proživljavaju. Istraživačica Dženis Vitlok, koja se bavila proučavanjem samopovređivanja i oporavka na Univerzitetu Kornel, ukazivala je na to da pojedine osobe nakon samopovređivanja osećaju kratkotrajno olakšanje. Međutim, takav efekat ne rešava uzrok problema, a ponašanje može da se ponavlja i postane ozbiljan rizik za zdravlje.

Društvene mreže mogu dodatno da zakomplikuju problem

Način na koji mladi koriste društvene mreže takođe može imati značajnu ulogu. Na internetu se ponekad dele lična iskustva i sadržaji povezani sa samopovređivanjem, što može uticati na ranjive adolescente. Izloženost takvim objavama ne znači da će dete početi da se samopovređuje, ali je važno obratiti pažnju na sadržaje koje prati i na promene u njegovom ponašanju. Pritom, samopovređivanje ne izgleda uvek isto. Neka deca povređuju kožu, dok druga mogu da se udaraju ili na druge načine namerno nanose sebi bol. Zbog toga roditelji ne bi trebalo da se oslanjaju na samo jedan obrazac ponašanja.

Možda vas zanima

Učenik šestog razreda završio u bolnici zbog jezivog izazova: Onesvestio se u školskoj svlačionici, roditelji moraju da znaju za ovu opasnost

„Živela je sama, danima je nisu viđali“: Smrt Slađane Tesle otvorila važno pitanje o kojem porodice retko razgovaraju

„Do 12. godine nije znao da čita i piše, a postao je veliki pesnik“: Njegoševo detinjstvo nosi važnu poruku roditeljima

Kako prepoznati da se dete samopovređuje?

Ne postoje znaci koji sa sigurnošću potvrđuju da se dete samopovređuje, ali određene promene mogu biti razlog za zabrinutost, naročito kada se ponavljaju ili se pojavljuju zajedno. Roditelji bi trebalo da obrate pažnju na:

• Ponavljane posekotine, ogrebotine ili druge povrede čije objašnjenje nije jasno.
• Iznenadne promene u načinu oblačenja, poput upornog nošenja dugih rukava čak i kada je veoma toplo.
• Povlačenje iz društva, izbegavanje ranijih aktivnosti i sve češće osamljivanje.
• Izraženu potištenost, napetost, razdražljivost ili teškoće u razgovoru o osećanjima.
• Pokušaje da se povrede sakriju ili česta objašnjenja koja ne odgovaraju onome što se može primetiti.

Ipak, nijedan od ovih znakova sam po sebi ne znači da se dete samopovređuje. Važno je posmatrati širu sliku, bez brzih zaključaka i optuživanja. Neki adolescenti uspevaju da održe svakodnevne obaveze i deluju kao da je sve u redu, iako se u sebi suočavaju sa ozbiljnim teškoćama. Zato je važno da roditelji neguju odnos u kojem dete može da govori o svojim osećanjima bez straha od kazne ili osude.

Kako razgovarati sa detetom koje se samopovređuje?

Ako roditelj posumnja da dete sebi nanosi povrede, prvi korak treba da bude miran i pažljiv razgovor. Optuživanje, pretnje i umanjivanje problema mogu dodatno otežati detetu da se otvori. Umesto pitanja koja zvuče kao kritika, korisnije je pokazati zabrinutost i spremnost da se sasluša ono što dete proživljava. Važno je jasno staviti do znanja da nije samo i da ne mora sve da rešava bez pomoći. Roditelji bi trebalo da:

• Saslušaju dete bez prekidanja i osuđivanja.
• Ne nazivaju njegovo ponašanje manipulacijom ili traženjem pažnje.
• Pitaju šta mu je potrebno da bi se osećalo bezbednije.
• Potraže pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje dece i adolescenata.
• Nastave da pružaju podršku i tokom lečenja, čak i ako promene ne dolaze odmah.

Samopovređivanje nije nešto što treba ignorisati, ali ni razlog da se dete posmatra isključivo kroz problem sa kojim se suočava.

Zašto je važno potražiti stručnu pomoć?

Iako nesuicidalno samopovređivanje po definiciji ne podrazumeva nameru da se okonča život, ono je povezano sa povećanim rizikom od suicidalnih misli i ponašanja. Zbog toga svako ponavljano samopovređivanje zahteva ozbiljan pristup i procenu stručnjaka. Psiholog, psihijatar ili drugi stručnjak za mentalno zdravlje može da pomogne u prepoznavanju uzroka, razvoju zdravijih načina upravljanja emocijama i pronalaženju odgovarajućeg oblika podrške. Oporavak može da traje i da zahteva strpljenje, kako od deteta tako i od porodice. Važno je ne očekivati da će problem nestati samo zato što je dete obećalo da se to više neće ponoviti. Ako postoji neposredna opasnost, ozbiljna povreda ili sumnja da dete namerava da sebi oduzme život, ne treba ga ostavljati samog. Potrebno je odmah potražiti hitnu medicinsku pomoć. Najvažnije je da mladi znaju da njihove teškoće zaslužuju pažnju i da mogu da dobiju pomoć. Pravovremena reakcija, razgovor bez osude i podrška stručnjaka mogu biti ključni koraci ka oporavku.