Barbara Bogdanović o fatalnom Fejsbuk susretu, SMA i majčinstvu

Upoznali su se preko Fejsbuka. Zaljubili su se. Na prvi sastanak došla je u kolicima. Za manje od dva sata desilo se ono što joj je promenilo život.

Ovo nije opis sadržaja nekog holivudskog filma. Ovo je ljubavna priče Barbare Bogdanović, devojke rođene u Vukavaru, koja je u ratu izgubila oca, koja je zbog spinalne mišićne atrofije u kolicima od svoje desete godine života.

– Od kad znam za sebe, zaljubljena sam u fudbal. Obožavam da gledam i da idem na utakmice. Zahvaljujući fudbalu, desila se i ljubav. Bila je na Fejsbuku stranica, na kojoj se komentarisao engleski fudbal. Napisla sam svoje mišljenje, a na moj komentar nadovezao se korisnik koji se uopšte nije slagao sa onim što sam navela. Onda sam primetila da je ista osoba komentarisala još nešto od mojih objava. Pa primetim da me na Instagramu zapratio neki Srđan. Počele su da stižu poruke od njega, vezano za fudbal. Odgovorila sam, iako u tom trenutku nisam znala ko je – počinje priču Barbara Bogdanović.

Možda vas zanima

Najveće barijere nisu fizičke, nego u glavama: Poruka Barbare Bogdanović sa konferencije „Nijedna mama nije sama“

Moj sin je dar od Boga: Majka dečaka sa SMA Olivera Jovović na konferenciji „Nijedna mama nije sama“

Majka sam, osoba sa invaliditetom i obolela od teške bolesti: Ispovest žene koja ruši granice

I kao što obično biva, mladić je predložio da se upoznaju. Barbara u razgovoru za Mama.rs kaže da je pomalo strepela od prvog susreta:

– Znate, na društvenim mrežama se uglavnom vidi samo lice. Ja sam u kolicima, imam i takvih fotografija, ali nis

am znala da li ih je video. Htela sam da pričamo o tome pre nego što dođe, ali nije bilo potrebe. Rekao mi je da zna da sam u kolicima. Posle 25 dana, predložio je dan kada bismo mogli uživo da se sretnemo. Prihvatila sam i dogovorili smo da on iz Alibunara dođe do Petrovaradina.

VISKORIZIČNA TRUDNOĆA

Susret u kafiću bio je dovoljan da se potvrdi osećanja koja su se razvila tokom prepiske na mrežama.

– U to vreme autobusi su, na ovoj relaciji, saobraćali dva puta dnevno. Imali smo nešto manje od dva sata za upoznavanje, do tog sledećg autobusa i njegovog povratka u Alibunar. Ja sam znala da je to to, da je to ono pravo. I njemu su ta dva sata bila dovoljna da shvati da smo se našli – sa osmehom priča Barbara.

Srđan je nikada nije pitao bilo šta vezanao za kolica. Nikada nije na to obraćao pažnju. Za tri godine zabavljanja, spinalna mišićna atrofija, nikada nije bila prepreka za njihovu ljubav:

– Posle tri godine zabavljanja, odlučili smo da iznajmimo stan i da počenemo da živimo zajedno. Oduvek sam želela da se ostvarim kao majka. Pričala sam o tome sa svojim doktorom ginekologom Vladimirom Kljajevićem  Uvek mi je smireno i u uz osmeh govorio polako, pričaćemo kad to dođe na dnevni red. I došlo je. Ostala sam u drugom stanju. Podrška mog doktora mi je tada mnogo značila. Tu podršku imam i danas i zahvalna sam mu na tome.

Nije joj bilo lako uprkos podršci partnera, lekara i najbližeg okruženja.

– Odmah su počele kontrole, isptivanja, testiranja… Bilo je onih koji su govorili da zbog retke bolesti koju imam mnogo rizikujem. Ali bila sam rešena, želela sam da imam sina koji će jednog dana igrati fudbal. Pored testova koja rade sve trudnice, u mom slučaju je spisak bio dosta duži. Odmah na početku testirali su i Srđana, kako bi se utvrdilo da li će dete naslediti SMA. Rezultat me je ohrabrio. To je bila možda najlepša vest koju sam čula. Šanse da beba oboli od SMA bile su 0,01 odsto – ispričala nam je Bogdanovićeva.

Međutim, ispostavilo se da je njena trudnoća visokorizična.

– Nije bilo lako, ali nije bilo nemoguće. Imala sam Srđana koji je uvek bio uz mene, koji je sa mnom išao na svaki pregled.  Znate, do pre deset godina, ja sam mogla sama da se prebacim iz kolica u krevet. Sada to više ne mogu. Kada smo izlazili u šetnju, u vreme dok se stomak nije video, često su pitali da li mije Srđan brat. Mislili su i da mi je pratnja. To nekako ostavlja utisak, ne povredi ali je nekako… Na svu sreću sve se to menja, sve je manje takvih komentara – ističe Barbara.

POGREŠNO PITANJE 

Ipak, postojalo je to jedno pitanje koje joj je malo više smetalo, koje je ostavljalo neku gorčinu:

– To je pitanje: „kako ćete“? Iz njega se krije toliko toga… Kako ću ja, da li ću moći sa detetom ovo ili ono? Da li će to sve Srđan morati… Nas dvoje nikada na taj način nismo razgovarali, nismo tako razmišljlali.

I onda, devet meseci kasnije, rodio se Vuk. Postala je majka 25. novembra 2020. godine. U jeku korone.

– Nema ničeg lepšeg. To je bio moj san. Da rodim sina. I još da voli fudbal. I to se ostvarilo. Vuk danas ternira, isto kao Srđan i ja voli da gleda utakmice. Svivolimo i navijamo za Crvenu zvezdu. Mi često, kada se igraju utakmice u Beogradu, ovde kod nas u Petrovaradinu, sednemo u voz i pravac Prokop u Beogradu. Odatle nam je stadion vrlo blizu, tako da koristimo ovaj brzi voz koji je odličan. Prilagođeni su za ulazak osoba sa invaliditetom, pa ja mogu i sama za Beograd, kada imam neke obaveze – ističe Barbara.

Kada je njena bolest u pitanju, kaže da njoj, ali i ostalima koji boluju od SMA znači velika podrška Ministarstva zdravlja, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

– Svake godine uz velike napore čini se sve da što više pacijenata dobije lek. Na taj način nam je, uz naravno i veliku pomoć države koja nas nije zaboravila, omogućen život sa nadam u bolje sutra i verom da će nam biti zdravstveno stanje bolje. Da će progresija biti zaustavljena a postoji i mogućnost budemo jači nego što jesmo – ističe Barbara.

Ono što je bilo do nje, odradila je kao prava lavica. Za dileme, borbu sa problemima sa kojima se svi suočavamo u životu, Barbara nudi provereni recept koji je njoj pomogao:

– Najvažnije je samopuzdanje. Kad to imate, kada to izgradite, verovaćete u sebe, verovaćete da su sve prepreke koje vam život servira lako savladive. Nema kukanja, nema odustajanja. Može da bude teško, možete da imate loše trenutke, da sumnjate… Ali nema predaje.

Na pitanje da li je u planu svadba, Barbara kroz smeh kaže da će se i to desiti u jednom trenutku.

– Srđan i ja smo vereni, planirali smo svadbu. Međutim, desile su se neke druge stvari. Došla je korona, rodio se Vuk, imali smo neke naše prioritete. Može i svadba da se desi, ali nama je najvažnije da smo na okupu, da smo podrška jedno drugom. I da smo u našem domu srećni i najsmejani. To je naš život.