Mama ima dve ćerke, ali samo jedna je „povukla“ na baku: Kako dete može da liči na nekoga ko je umro pre nego što se rodilo?

Jedna ćerka neverovatno podseća na mamu, druga na tatu, a treće dete ima oči, osmeh ili čak izraz lica pokojne bake koju nikada nije upoznalo. Rečenica da je dete „povuklo“ nekog pretka nije samo porodična romantika – genetika zaista omogućava da se neke nasledne osobine ponovo uoče posle jedne ili više generacija.

„Ista moja mama.“

Ovu rečenicu može da izgovori žena gledajući svoju ćerku, iako dete baku nikada nije upoznalo. Možda je baka preminula godinama pre njenog rođenja, ali devojčica ima njene oči, oblik lica, kosu ili neku drugu fizičku karakteristiku koja porodicu neodoljivo podseća na nju.

Možda vas zanima

Samohrana mama radi za minimalac i sezonski bere borovnice: Ivana joj dala savet koji je pokrenuo važnu temu

U Srbiji ima više od 1,9 miliona porodica: Evo kojih je najviše, a kojih najmanje

Mati Zlata igra fudbal sa decom, a onda ih uči lekciji važnijoj od pobede: „Ne moraš biti kriv da bi rekao oprosti“

Još zanimljivije može da bude kada mama ima dve ćerke, a samo jedna izrazito podseća na baku. Ako obe imaju iste roditelje, kako je moguće da je jedna „povukla“ baš nju?

Odgovor se krije u načinu na koji nasleđujemo DNK.

Dete ne dobija identičnu polovinu maminih i tatinih gena kao brat ili sestra

Svako dete približno polovinu svoje autosomalne DNK nasleđuje od majke, a polovinu od oca. Međutim, to ne znači da braća i sestre dobijaju iste polovine.

Prilikom stvaranja jajnih ćelija i spermatozoida hromozomi prolaze kroz proces rekombinacije – delovi hromozoma koje je roditelj nasledio od svojih roditelja razmenjuju se i kombinuju.

Zbog toga svaka jajna ćelija i svaki spermatozoid nose drugačiju kombinaciju genetskog materijala.

Mama je, na primer, svoju DNK nasledila od svoje majke i svog oca. Kada dobije dete, ona ne prenosi ćerki uredno odvojenu „bakinu“ ili „dekinu“ polovinu, već novu kombinaciju delova svojih hromozoma.

Zato jedna ćerka može slučajno naslediti kombinaciju varijanti zbog kojih će fizički mnogo podsećati na baku, dok njena rođena sestra može dobiti drugačiju kombinaciju i više ličiti na oca, dedu ili nekog drugog člana porodice.

Kako osobina može da „preskoči“ generaciju?

Porodice često kažu da je neka osobina „preskočila generaciju“. Genetika je, naravno, složenija od toga da osobina bukvalno negde čeka svoj red, ali iza ovog zapažanja može postojati sasvim realno objašnjenje.

Kod nekih osobina važnu ulogu imaju dominantne i recesivne varijante gena.

Pojednostavljeno, osoba može da nosi određenu recesivnu varijantu, a da osobina povezana s njom kod nje ne bude izražena. Tu varijantu ipak može da prenese svom detetu.

Ako dete od drugog roditelja dobije odgovarajuću varijantu, određena recesivna osobina može da postane vidljiva.

Zbog toga se može dogoditi da roditelji nemaju neku upadljivu karakteristiku, a da je dete ima i da porodica odmah prepozna sličnost sa bakom, dedom ili nekim još starijim pretkom.

Ipak, osobine poput visine, boje kože, crta lica, oblika nosa ili mnogih karakteristika kose uglavnom nisu određene jednim jednostavnim „dominantnim“ ili „recesivnim“ genom. Na njih često utiče veliki broj genetskih varijanti, a na neke i faktori sredine.

„Ima bakine oči“ može biti rezultat čitave kombinacije

Kada kažemo da dete ima „bakine oči“, verovatno ne govorimo o jednom genu za bakine oči.

Boja očiju je, na primer, poligenska osobina, što znači da na nju utiče više gena. Slično tome, izgled lica rezultat je velikog broja naslednih faktora.

Dete može da nasledi kombinaciju koja zajedno stvara izgled veoma sličan određenom pretku.

Zbog toga sličnost ponekad može biti iznenađujuće velika.

Na staroj fotografiji bake iz detinjstva porodica može prepoznati isti pogled, slične jagodice, liniju obrva, oblik usana ili strukturu kose kakvu danas ima njena unuka.

To ne znači da je dete dobilo „više bakinih gena“ nego što genetika dozvoljava. Jednostavno je dobilo kombinaciju naslednih varijanti čiji je vidljivi rezultat sličan onome koji je postojao kod bake.

A koliko DNK uopšte dobijamo od bake i deke?

U proseku, osoba oko četvrtine svoje autosomalne DNK dobija od svakog bake i deke.

Ali „oko četvrtine“ je važan deo te rečenice.

Zbog rekombinacije stvarni procenat koji unuk nasledi od pojedinačnog bake ili deke može da odstupa od tačno 25 odsto. Zato ni dve rođene sestre neće naslediti potpuno iste delove DNK svojih baka i deka.

Upravo ta genetska lutrija doprinosi tome da braća i sestre mogu izgledati veoma različito iako imaju iste roditelje.

Jedno dete može biti „tatina kopija“, drugo neverovatno ličiti na maminu stranu porodice, a kod trećeg rođaci mogu prepoznati crte pretka sa stare crno-bele fotografije.

Može li dete da liči na baku koju nikada nije upoznalo?

Naravno.

Za genetsko nasleđivanje nije važno da li su se baka i unuka ikada srele.

Ako je majka nasledila određene genetske varijante od svoje majke, ona deo njih može preneti svom detetu čak i ako je baka preminula mnogo pre nego što je unuka rođena.

Zato nema ničeg neobičnog u tome da porodica u novorođenčetu ili kasnije u detetu prepozna osobine osobe koje više nema.

Ponekad se sličnost ne primeti odmah. Crte lica se menjaju kako dete raste, boja i struktura kose mogu se menjati tokom detinjstva, a neke karakteristike postaju očiglednije tek kasnije.

Tako dete koje je kao beba bilo „isti tata“ nekoliko godina kasnije može početi neverovatno da podseća na baku.

Ipak, nisu baš sve sličnosti zapisane u genima

Postoji još jedna zanimljiva stvar.

Kada kažemo da dete ima „isti osmeh kao baka“ ili „isti način na koji podiže obrvu“, ne mora svaka takva sličnost imati jednostavno genetsko objašnjenje.

Na izgled i ponašanje utiču genetika, razvoj i sredina, a određene gestove i navike učimo posmatrajući ljude oko sebe.

Ako dete nikada nije upoznalo baku, direktno imitiranje nje svakako nije moguće. Ali kada je reč o složenim ponašanjima, karakteru ili navikama, treba biti oprezan sa zaključkom da je dete nešto „nasledilo od bake“. Genetika ponašanja mnogo je složenija od nasleđivanja pojedinih fizičkih karakteristika.

Svako dete je nova kombinacija porodične priče

Zato dve sestre mogu imati iste roditelje, a izgledati potpuno različito.

Jedna može imati mamine oči i tatinu kosu, dok druga može toliko podsećati na pokojnu baku da porodica ostane zatečena kada uporedi njihove fotografije iz istog uzrasta.

Nije reč o tome da je gen „preskočio“ mamu i odlučio da se pojavi kod unuke. U pozadini se nalazi mnogo zanimljiviji proces – nasleđivanje, rekombinacija i nova kombinacija ogromnog broja genetskih varijanti koju dobija svako dete.

Zbog toga je svako dete genetski jedinstveno, ali istovremeno u sebi nosi delove mnogo starije porodične priče.

Nedavno smo objavili koje gene dete nasleđuje od majke, a ne od oba roditelja: Animacija pokazuje šta se događa već pri začeću.