Smrt studenta iz Sarajeva pokrenula lavinu ispovesti studenata – neki su priznali koliko su bili blizu ivice

Smrt 26-godišnjeg Vedina Škulja iz Kaknja, studenta Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, pokrenula je mnogo više od tuge zbog jednog prerano ugašenog života. Posle tragedije počeli su da se oglašavaju studenti, bivši studenti, lekari i studentske organizacije, a u javnost su izašla svedočenja o strahu, pritisku, poniženju, osećaju bezvrednosti i psihičkim krizama tokom studiranja.

Jedna studentkinja ispričala je da je na isti ispit izlazila 18 puta. Doktor koji je završio isti fakultet poručio je da „strah nije pedagoška metoda“. A onda je stiglo anonimno pismo apsolventa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji je priznao da se i sam borio sa mislima o samoubistvu.

Vedinova smrt ne može se svesti na jedan ispit, jednog profesora ili jednu okolnost. Samoubistvo je složena pojava na koju mogu da utiču brojni faktori, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem i životne okolnosti. Tvrdnja da je jedan nepoloženi ispit bio jedini uzrok njegove smrti zato ne bi bila opravdana.

Možda vas zanima

Škola je počela: Posebna pažnja je na podršci za decu sa smetnjama u razvoju

Nije svaki pad koncentracije lenjost: Kako prepoznati depresiju i anksioznost kod studenata

Kristina je ispraćena na večni počinak, a njene reči još odzvanjaju: „Plačem tiho, sama, nikome ništa ne pričam“ – ovo treba da čuje svaka žena

Ipak, ono što su njegovi roditelji ispričali, kao i reakcije koje su usledile, otvorili su pitanje akademskog pritiska i mentalnog zdravlja mladih koje više nije moguće ignorisati.

„Da to položim, mama, bilo bi vrh“

Vedinovi roditelji Amra i Senad Škulj govorili su nakon smrti sina o njegovoj velikoj želji da završi medicinu i jednog dana pomaže ljudima.

Njegova majka ispričala je da je bio odličan učenik, ali da jedan ispit nije uspevao da položi. Prema rečima roditelja, sa tim predmetom borio se godinama.

– Jedan ispit nije mogao položiti, zašto ne znam. Nema iz koje knjige nije učio, i na engleskom jeziku. Rekao mi je: „Da to položim, mama, bilo bi vrh“ – ispričala je Amra.

Vedin je već uzimao knjige za treću godinu, rekao je njegov otac, ali je porodica primetila i promenu u njegovom ponašanju.

Počeo je da se povlači u sebe.

Dan kada je trebalo da izađe na ispit njegova porodica dočekala je na potpuno drugačiji način – ispraćajući ga na poslednji počinak.

Studentski parlament: „Nijedan pad nije kraj puta“

Posle Vedinove smrti oglasio se Studentski parlament Univerziteta u Sarajevu (SPUS), pozivajući čitavu akademsku zajednicu da preispita način na koji reaguje kada se student dugo suočava sa istom preprekom.

Naveli su da akademski standardi moraju da postoje i da budu jednaki za sve, ali da zajedno sa njima moraju da postoje ljudskost, transparentnost, razgovor, savetovanje i podrška.

Posebno su upozorili na situaciju u kojoj student godinama prolazi kroz akademsku krizu sa osećajem da je ostao potpuno sam pred problemom koji više ne ume da reši.

– Nijedan ispit nije vredan jednog ljudskog života. Nijedan pad, nepoložen predmet niti izgubljena godina nisu kraj puta – poručili su iz SPUS-a.

Studentima koji su iscrpljeni ili zbog fakulteta i drugih problema počinju da sumnjaju u sebe i vrednost sopstvenog života poručili su da ne ostaju sami.

Pozvali su ih da razgovaraju sa prijateljima, kolegama, porodicom, nastavnikom kojem veruju ili da se obrate stručnoj psihološkoj podršci. SPUS je najavio i aktivnosti sa Kancelarijom za podršku studentima i njenim odeljenjem za psihološko savetovanje, usmerene na unapređenje mentalnog zdravlja studenata.

Studentkinja medicine: Na isti ispit izašla sam 18 puta

Nakon tragedije oglasila se i studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta u Sarajevu Farah Durmišević.

Njena ispovest otvorila je novu raspravu.

Navela je da je na ispit iz histologije i embriologije izlazila čak 18 puta.

Govorila je o neprospavanim noćima, ogromnoj količini gradiva, pripremama i pokušajima, ali i o tome šta se događa sa samopouzdanjem mladog čoveka kada neuspeh počne neprestano da se ponavlja.

– Ne znači prihvatiti da nakon 18 izlazaka počneš sumnjati u vlastitu vrednost – napisala je studentkinja.

Ona je iznela i niz ozbiljnih tvrdnji o načinu na koji je tretirana i ocenjivana. Njene navode treba posmatrati kao njeno lično svedočenje, a ne kao utvrđenu odgovornost profesora ili fakulteta.

Poručila je da ne traži privilegije niti lakši ispit, već da želi da bude ocenjena prema znanju koje pokaže.

Njena objava završava se podsećanjem da iza broja indeksa postoji čovek, njegov san, godine života, neprospavane noći i porodica koja čeka rezultat.

Doktor medicine: „Strah nije pedagoška metoda“

Nakon Vedinove smrti javno se oglasio i dr Faruk Gutić, koji je pre deset godina bio brucoš istog Medicinskog fakulteta u Sarajevu, a danas je lekar.

Njegova poruka nije bila zahtev da medicina postane lakša.

Tražio je, kako je napisao, pravedniju medicinu, transparentne kriterijume, objektivno ocenjivanje i mehanizam koji bi se uključio kada student isti ispit polaže deset, petnaest ili osamnaest puta.

– Strah nije pedagoška metoda. Poniženje nije kriterij znanja – napisao je Gutić.

Posebno se usprotivio kulturi u kojoj se loša iskustva novih generacija opravdavaju rečenicom „i mi smo kroz to prošli“.

Smatra da činjenica da je neko ranije prošao kroz loš sistem nije razlog da se isti sistem ostavi sledećoj generaciji.

Njegova završna poruka bila je upućena studentima koji sede nad knjigom i počinju da veruju da njihova vrednost zavisi od jednog ispita.

Ne zavisi, poručio je.

Na Redditu se povela velika rasprava

Vedinova smrt pokrenula je raspravu i među korisnicima Reddita u Bosni i Hercegovini.

Jedan od najzapaženijih komentara upozorio je da problem postaje mnogo dublji kada mladi čovek počne da veruje da život bez završetka određenog fakulteta nema vrednost.

Student je sebi oduzeo život
byu/Exciting_Buy_7064 inbih

Drugi korisnici raspravljali su o tome da li studenti dobijaju dovoljno podrške i kakav odnos akademska zajednica ima prema njima.

Komentari sa društvenih mreža ne mogu da utvrde šta je dovelo do Vedinove smrti, ali rasprava pokazuje da su mnogi prepoznali problem koji prevazilazi jedan konkretan slučaj – mladi mogu toliko da povežu akademski uspeh sa sopstvenom vrednošću da pad na ispitu više ne doživljavaju kao prolazni neuspeh, već kao lični poraz.

Kada „pao sam ispit“ postane „razočarao sam sve“

Pritisak ne mora uvek da dolazi direktno od roditelja.

Student koji živi u drugom gradu zna koliko porodica izdvaja za stan, hranu, prevoz, knjige i školarinu. Zna da ga kod kuće pitaju kada će završiti godinu i koliko mu je ispita ostalo.

Čak i roditelji koji nemaju nameru da vrše pritisak ponekad ne znaju kako mlada osoba doživljava ta pitanja.

„Jesi li položio?“ za jednog studenta može biti sasvim obično pitanje.

Za drugog može da znači: „Da li sam ponovo razočarao mamu i tatu?“

Posebno kada se neuspeh ponavlja, student može da počne da vezuje svoju vrednost za ocenu, godinu studija ili diplomu.

Zato neuspeh na fakultetu i psihička kriza nisu isto, ali roditelji ne bi trebalo da ignorišu velike i dugotrajne promene u ponašanju koje se pojavljuju uz akademske probleme.

Anksioznost nije samo trema pred ispit

Trema pred ispit je uobičajena. Ozbiljna anksioznost može da bude nešto sasvim drugo.

Dugotrajna napetost, nesanica, problemi sa koncentracijom, izbegavanje obaveza zbog intenzivnog straha, fizičke tegobe, napadi panike ili osećaj da osoba više nije sposobna da se izbori sa zahtevima mogu biti znak da problem prevazilazi običnu nervozu.

Slično važi i za depresiju.

Ona kod mladog čoveka ne mora uvek da izgleda kao neprestani plač. Povlačenje od porodice i prijatelja, gubitak interesovanja za ono što je ranije voleo, izražena beznadežnost, promene sna i apetita, osećaj bezvrednosti i rečenice da „ništa nema smisla“ zahtevaju pažnju.

Naročito ozbiljno treba shvatiti direktno ili indirektno pominjanje samoubistva.

„Kako si?“ pre „Jesi li položio?“

Roditelji ne mogu da kontrolišu sve što se odraslom detetu događa na fakultetu, niti mogu da prepoznaju svaku psihičku krizu.

Mogu, međutim, da naprave prostor u kojem neuspeh sme da se prizna.

Kada dete padne važan ispit, razgovor ne mora da počne pitanjima koliko je učilo, zašto nije ranije počelo ili koliko će sada koštati još jedna godina studiranja.

Ponekad je važnije pitati:

– Kako si?

– Kako podnosiš sve ovo?

– Primećujem da se povlačiš. Da li se nešto događa?

– Ocena sada nije važna, reci mi kako se osećaš.

Ako mlada osoba kaže da više ne može, da ne vidi izlaz, da bi drugima bilo bolje bez nje ili govori o smrti, takve rečenice ne treba odbaciti kao dramatizovanje.

Direktno pitanje neće nekome „ubaciti ideju u glavu“

Roditelji se ponekad plaše da osobu za koju su zabrinuti direktno pitaju da li razmišlja o samoubistvu.

Stručne smernice ne podržavaju ideju da takvo pitanje izaziva suicidalne misli.

Ako postoji ozbiljna sumnja, bolje je pitati jasno nego izbegavati temu.

Ukoliko osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, naročito ako ima konkretan plan ili postoji neposredna opasnost, ne treba je ostavljati samu. Potrebno je odmah uključiti stručnu i hitnu pomoć.

Fakultet može da se promeni, godina može da se ponovi

Vedin je imao 26 godina.

Bio je odrastao čovek, student medicine i neko ko je pravio planove za budućnost.

Ali njegovoj majci je i dalje bio sin koji joj je rekao:

– Da to položim, mama, bilo bi vrh.

Student može da padne ispit. Može da obnovi godinu. Može da promeni fakultet. Može da odustane od studija, napravi pauzu i pronađe potpuno drugi životni put.

Nijedna od tih stvari ne određuje njegovu vrednost kao čoveka.

Upravo zato poruka Studentskog parlamenta posle Vedinove smrti prevazilazi jedan fakultet i jednu tragediju:

Nijedan ispit nije vredan jednog ljudskog života.

Važno

Ako osoba govori da želi da umre, da više ne vidi izlaz ili da namerava sebi da naudi, potrebno je to shvatiti ozbiljno. U neposrednoj opasnosti osobu ne treba ostavljati samu i potrebno je odmah kontaktirati hitnu medicinsku pomoć ili policiju.