Nije svaki pad koncentracije lenjost: Kako prepoznati depresiju i anksioznost kod studenata

Početak akademske godine, ispitni rokovi, selidba u drugi grad, finansijski problemi, očekivanja porodice, strah od pada godine i neizvesnost oko budućnosti mogu da budu veliki izvor stresa za studente.

Nervoza pred ispit ili nekoliko loših dana nisu isto što i depresija ili anksiozni poremećaj. Međutim, granica postaje važna kada promene traju, pojačavaju se i počnu da utiču na spavanje, učenje, odnose sa drugim ljudima i svakodnevno funkcionisanje.

Svetska zdravstvena organizacija navodi da je depresija mnogo više od prolazne tuge ili uobičajenih promena raspoloženja. Tokom depresivne epizode sniženo raspoloženje ili gubitak interesovanja i zadovoljstva prisutni su veći deo dana, gotovo svakodnevno, najmanje dve nedelje, uz druge moguće simptome.

Možda vas zanima

Smrt studenta iz Sarajeva pokrenula lavinu ispovesti studenata – neki su priznali koliko su bili blizu ivice

Kristina je ispraćena na večni počinak, a njene reči još odzvanjaju: „Plačem tiho, sama, nikome ništa ne pričam“ – ovo treba da čuje svaka žena

„Da to položim, mama, bilo bi vrh“: Vedinova smrt otvorila pitanje koje nijedan roditelj ne bi smeo da ignoriše

Anksiozni poremećaji, sa druge strane, podrazumevaju strah i zabrinutost koji mogu biti intenzivni, preterani i teški za kontrolisanje, a počinju da remete školovanje, posao, odnose i svakodnevne aktivnosti.

Student ne mora da kaže: „Depresivan sam“

Kod mladog čoveka problem se ponekad prvo primeti kroz promenu ponašanja.

Student koji je redovno odlazio na predavanja počinje da ih izbegava. Ne javlja se prijateljima. Danima ne izlazi iz sobe. Ne može da počne da uči ili satima sedi nad knjigom bez koncentracije. Prestaje da radi stvari koje su ga ranije zanimale.

Ocene mogu da počnu da padaju, ali pad akademskog uspeha sam po sebi nije dokaz depresije.

Prema NIMH-u, depresija može da uključuje trajnu tugu ili osećaj praznine, beznađe, razdražljivost, osećaj krivice ili bezvrednosti, gubitak interesovanja, nedostatak energije, teškoće sa koncentracijom i donošenjem odluka, poremećaje spavanja i promene apetita. Mogu se javiti i povlačenje od porodice i prijatelja, zanemarivanje obaveza, veća impulsivnost ili češća upotreba alkohola i droga.

Zato rečenica „samo se ulenjio“ ponekad može da previdi problem koji nema veze sa lenjošću.

„Ne mogu da učim“ ponekad zaista znači da ne može

Koncentracija je posebno važna kod studenata jer se njene teškoće lako protumače kao nedostatak discipline.

Osoba pročita istu stranicu nekoliko puta i ne može da zapamti sadržaj. Teško donosi čak i jednostavne odluke. Odlaže obaveze koje je ranije završavala bez većih problema.

WHO među simptomima depresije navodi upravo probleme sa koncentracijom, izrazit umor i nedostatak energije.

To ne znači da svaki student koji odlaže učenje ima depresiju. Ključni su trajanje, intenzitet i promena u odnosu na njegovo ranije funkcionisanje.

Ako je neko nekoliko dana iscrpljen tokom ispitnog roka, to može biti očekivana reakcija na stres. Ako nedeljama jedva ustaje iz kreveta, više ga ništa ne raduje, ne može da obavlja osnovne obaveze i oseća beznađe, situacija zahteva mnogo ozbiljniju pažnju.

Anksioznost se često oseća i u telu

Student koji ima ozbiljnu anksioznost ne mora samo da kaže da je zabrinut.

Mogu se javiti ubrzan rad srca, znojenje, drhtanje, napetost, vrtoglavica, stomačne tegobe i problemi sa spavanjem. Osoba može imati osećaj da će se dogoditi nešto loše, teško kontrolisati brige ili neprestano biti „na ivici“.

Kod nekoga se problem naročito vidi pred ispit.

Nervoza pred važan ispit je normalna. Ali ako student zbog straha ne može da izađe na ispit koji je pripremio, doživljava napade panike, povraća, ne spava, danima je preplavljen brigom ili zbog anksioznosti počinje da izbegava fakultet i druge svakodnevne aktivnosti, više ne govorimo samo o običnoj tremi.

Depresija ne mora da izgleda kao plač

Česta predstava depresije jeste osoba koja je stalno tužna i plače.

U stvarnosti slika može biti drugačija.

Kod nekih ljudi izraženiji su razdražljivost, povlačenje, gubitak energije i interesovanja, problemi sa spavanjem i koncentracijom ili osećaj da više ništa nema smisla.

Student zato može da kaže da je „samo umoran“, da ne želi da izađe jer „mora da uči“ ili da mu se jednostavno ne razgovara.

Jedan takav dan nije razlog za dijagnozu. Ali ako osoba koja je ranije bila društvena nedeljama izbegava ljude, više je ne zanimaju stvari koje je volela i uz to se pojavljuju druge velike promene, vredi pitati šta se događa.

Roditelji često vide samo ocene

Poseban problem nastaje kada dete studira u drugom gradu.

Roditelj ga možda vidi jednom mesečno, a njihovi telefonski razgovori lako se svedu na praktična pitanja:

„Kada ti je ispit?“

„Koliko ti je ostalo?“

„Jesi li položio?“

„Kada ćeš završiti godinu?“

Student u međuvremenu može da krije da danima ne spava, da ima napade panike, da se oseća bezvredno ili da više ne uspeva da prati fakultet.

Zato razgovor o studijama ne bi trebalo da bude samo razgovor o rezultatima.

Pitanja „Kako se osećaš?“, „Kako spavaš?“, „Da li stižeš nekad da odmoriš?“ ili „Deluješ mi drugačije, da li te nešto muči?“ mogu otvoriti sasvim drugačiji razgovor.

Kada treba potražiti stručnu pomoć

NIMH pravi korisnu razliku između kratkotrajnih blažih simptoma i ozbiljnijih problema.

Ako se ozbiljni simptomi održavaju dve nedelje ili duže, naročito ako osoba teško završava svakodnevne obaveze, gubi interesovanje, oseća beznađe ili bezvrednost, ima velike promene sna i apetita ili ne može da se koncentriše, preporuka je da se potraži stručna pomoć.

Procenu ne treba da postavlja roditelj, prijatelj niti sam student na osnovu spiska simptoma sa interneta. Lekar, psiholog ili psihijatar može da proceni šta se događa i da li postoji depresija, anksiozni poremećaj ili neki drugi problem.

Važno je i da određena fizička oboljenja i lekovi mogu izazvati simptome koji liče na depresiju, zbog čega stručna procena ima dodatni značaj.

Signali koji zahtevaju hitnu reakciju

Postoji razlika između znakova zbog kojih treba zakazati razgovor sa stručnjakom i znakova koji zahtevaju odmah reagovanje.

NIMH među upozoravajućim znacima mogućeg suicidalnog rizika navodi govor o želji za smrću, osećaju da je osoba teret drugima, velikoj krivici ili stidu, beznađu i osećaju da ne postoji izlaz.

Alarm mogu predstavljati i naglo povlačenje, opraštanje od ljudi, poklanjanje važnih stvari, rizično ponašanje, ekstremne promene raspoloženja, velike promene spavanja ili ishrane i povećana upotreba alkohola ili droga. Posebno zabrinjava ako su takva ponašanja nova ili su se naglo pojačala.

WHO navodi da je samoubistvo treći vodeći uzrok smrti među mladima od 15 do 29 godina na globalnom nivou, zbog čega izjave o smrti i beznađu ne treba odbacivati kao dramatizovanje.

Da li direktno pitati: „Razmišljaš li o samoubistvu?“

Da.

Jedan od upornih mitova jeste da direktno pitanje može osobi „dati ideju“.

WHO navodi da razgovor o samoubistvu i direktno pitanje da li osoba o njemu razmišlja ne povećavaju verovatnoću da će ona sebi nauditi. Naprotiv, otvoren razgovor može smanjiti napetost i pomoći osobi da se oseti shvaćenom.

Ako roditelj ili prijatelj čuje:

„Ne mogu više.“

„Bolje bi bilo da me nema.“

„Svima sam teret.“

„Nema izlaza.“

ne mora da nagađa šta je osoba mislila.

Može direktno i mirno da pita da li razmišlja o tome da sebi oduzme život.

Ako odgovor bude potvrdan, posebno ako postoji neposredna opasnost, osobu ne treba ostavljati samu i potrebno je odmah uključiti hitnu medicinsku pomoć.

Ocena je podatak, a ne vrednost mladog čoveka

Akademski neuspeh može biti bolan. Student može da izgubi godinu, stipendiju ili mesto u domu. Može da oseća stid, strah od reakcije roditelja ili krivicu zato što porodica finansira njegove studije.

Ali depresija i suicidalno ponašanje nemaju jedan jednostavan uzrok. WHO naglašava da su faktori povezani sa samoubistvom višestruki i mogu biti socijalni, psihološki, biološki, kulturni i sredinski.

Zbog toga nije opravdano tragediju automatski pripisati jednom ispitu, profesoru ili lošoj oceni.

Ono što porodica može da uradi jeste da akademski neuspeh ne pretvara u procenu vrednosti deteta.

Fakultet može da se promeni. Ispit može ponovo da se polaže. Godina može da se obnovi.

A kada se iza rečenice „ne mogu više da učim“ krije nešto mnogo ozbiljnije, najvažnije je da to bude primećeno na vreme.

Važno

Ako osoba govori da želi da umre, ima nameru da sebi naudi ili postoji neposredna opasnost, ne treba je ostavljati samu. Potrebno je odmah kontaktirati hitnu medicinsku službu ili policiju. WHO savetuje i da se osoba podstakne da razgovara sa zdravstvenim radnikom ili stručnjakom za mentalno zdravlje.

Na značaj edukacije roditelja posebno je podsetila nedavna smrt 26-godišnjeg studenta medicine Vedina Škulja iz Sarajeva, nakon koje su brojni studenti progovorili o akademskom pritisku i psihičkim krizama, pokrenuvši pitanje koliko je važno da porodica na vreme prepozna upozoravajuće znake i zna kako da pruži podršku.

SZO