Zašto se u porodici ponavljaju isti obrasci ljubavi? Da li biramo partnere po nečemu što smo nasledili?

„Nikada neću imati brak kao moji roditelji.“ Ovu rečenicu mnogi izgovore još u detinjstvu ili tinejdžerskim godinama, posmatrajući svađe, ćutanje, udaljenost ili nesuglasice između mame i tate. Ipak, kada odrastu, neki od njih primete da se u njihovim ljubavnim vezama ponavljaju upravo oni obrasci od kojih su želeli da pobegnu.

Zašto se to događa? Zašto nekoga privlače emotivno nedostupni partneri, zašto neki ljudi stalno strahuju da će biti ostavljeni, a drugi se povlače čim veza postane ozbiljna? I da li je moguće da za sve to postoji objašnjenje u našim genima?

Ne nasleđujemo unapred određen ljubavni život, ali od roditelja možemo poneti osobine, iskustva i predstave o ljubavi koje utiču na naše izbore. Dobra vest je da obrasci koje smo naučili tokom odrastanja ne moraju zauvek da određuju naše odnose.

Možda vas zanima

Da li nasleđujemo i način starenja? Zašto neke porodice dugo izgledaju mladoliko, a druge rano dobijaju sede

Da li dete nasleđuje veličinu stopala od majke ili oca? Saznajte kako genetika na veličinu obuće i razvoj deteta

Da li nasleđujemo smisao za humor? Zašto se u nekim porodicama svi smeju istim stvarima

Da li zaista biramo partnera koji podseća na naše roditelje?

Sigurno ste čuli da žene nesvesno traže muškarce koji podsećaju na njihove očeve, dok muškarci biraju partnerke koje imaju osobine njihovih majki. Ova tvrdnja često se predstavlja kao univerzalno pravilo, ali stvarnost je mnogo složenija. Ne postoji naučno pravilo prema kojem svaka osoba bira partnera koji liči na roditelja. Sličnost može da se pojavi u temperamentu, načinu komunikacije, emocionalnoj dostupnosti ili ponašanju tokom sukoba, a ne nužno u fizičkom izgledu.

Na primer, osoba koja je odrastala uz roditelja koji je bio veoma kritičan može kasnije da se nađe u vezi sa partnerom čije ponašanje podseća na taj odnos. To ne znači da svesno traži kritiku ili da joj ona prija. Moguće je da joj je takva dinamika poznata, pa joj u početku ne deluje neobično. S druge strane, neko ko je odrastao u toplom i stabilnom domu može naučiti da ljubav podrazumeva poverenje, otvorenu komunikaciju i međusobnu podršku.

Šta zapravo učimo posmatrajući ljubav svojih roditelja?

Deca ne uče o ljubavi samo iz onoga što im roditelji govore. Mnogo toga usvajaju posmatrajući kako se mama i tata ponašaju jedno prema drugom, kako rešavaju nesuglasice, pokazuju nežnost i reaguju kada su povređeni. Ako dete odrasta u domu u kojem se problemi rešavaju razgovorom, izvinjenjem i dogovorom, može da usvoji ideju da neslaganje ne mora da ugrozi odnos.

Ako, međutim, često posmatra vređanje, dugotrajno ćutanje, pretnje raskidom ili ignorisanje problema, može da stekne drugačiju predstavu o tome kako partnerski odnosi funkcionišu. To ne znači da će svako dete iz porodice u kojoj je bilo mnogo svađa kasnije imati lošu vezu. Ljudi različito reaguju na iskustva iz detinjstva. Neko će nesvesno ponavljati poznate obrasce, dok će neko drugi upravo zbog njih biti posebno pažljiv da izgradi drugačiji odnos.

Istraživanja o porodičnim odnosima ukazuju da iskustva iz detinjstva mogu biti povezana sa načinom na koji kasnije ostvarujemo bliskost, pokazujemo poverenje i rešavamo sukobe. Na te obrasce, međutim, utiču i iskustva koja stičemo kasnije, uključujući kvalitet odraslih partnerskih veza.

Da li su za naše ljubavne izbore krivi geni?

Genetika ima određenu ulogu u osobinama ličnosti i temperamentu, a oni mogu uticati na to kako se povezujemo sa drugima, koliko lako pokazujemo emocije i kako reagujemo na neizvesnost u vezi. Ipak, ne postoji jedan gen za izbor partnera, niti gen koji određuje da li ćemo se zaljubiti u nekoga ko nas zanemaruje ili u osobu koja nam pruža sigurnost. Ljubavni odnosi nastaju kroz složenu interakciju bioloških predispozicija, životnih iskustava, ličnih vrednosti i društvenog okruženja.

Neka istraživanja pokazuju da partneri u proseku mogu biti sličniji nego što bi se očekivalo slučajnim izborom, između ostalog po pojedinim osobinama ličnosti i društvenim karakteristikama. Međutim, takva sličnost ne dokazuje da nas geni direktno usmeravaju ka određenom tipu partnera. Na izbor utiču i zajedničko okruženje, prilike za upoznavanje i slična životna iskustva. Zato je preciznije reći da geni mogu doprineti nekim osobinama koje unosimo u odnos, dok se naši konkretni ljubavni obrasci razvijaju kroz mnogo širi splet uticaja.

Zašto nas ponekad privlače ljudi koji nam ne pružaju ono što nam je potrebno?

Jedan od najtežih trenutaka u ljubavnom životu jeste kada shvatimo da se iznova zaljubljujemo u osobe koje nas čine nesigurnim, koje teško pokazuju emocije ili koje nam ne pružaju pažnju za kojom čeznemo. Za neke ljude neizvesnost postaje deo poznatog obrasca. Čekanje poruke, pokušavanje da se odgonetne tuđe ponašanje ili stalno dokazivanje sopstvene vrednosti mogu da zauzmu veliki deo odnosa.

Ako je osoba tokom odrastanja morala da se trudi da dobije pažnju, da pažljivo prati raspoloženje roditelja ili da izbegava sukobe kako bi sačuvala mir u kući, moguće je da je takva iskustva prenela i u kasnije odnose. Ipak, važno je naglasiti da to nije jedino moguće objašnjenje. Privlačnost, samopouzdanje, prethodne veze i trenutne životne okolnosti takođe imaju značajnu ulogu.

Ponekad ono što nas privlači nije isto što nam je potrebno za stabilnu vezu. Intenzivna osećanja ne moraju automatski da znače da je odnos zdrav, kao što mir i predvidljivost ne znače da u njemu nema ljubavi. Vremenom možemo naučiti da razlikujemo uzbuđenje koje donosi neizvesnost od bliskosti u kojoj postoji međusobno poštovanje.

Kako nastaju različiti obrasci vezivanja?

U psihologiji se često govori o obrascima vezivanja, odnosno o načinima na koje doživljavamo bliskost, poverenje i sigurnost u odnosima. Oni se mogu menjati tokom života i nisu nepromenljive etikete koje određuju nečiju sudbinu.

• Sigurniji obrazac vezivanja može se ispoljiti kroz lakše pokazivanje emocija, poverenje i sposobnost da se o problemima razgovara bez stalnog straha od raskida.
• Anksiozniji obrazac može uključivati izražen strah od odbacivanja, potrebu za čestim uveravanjem da je partneru stalo i pojačanu osetljivost na promene u njegovom ponašanju.
• Izbegavajući obrazac može se ispoljiti kroz teškoće sa izražavanjem ranjivosti, nelagodnost pri velikoj bliskosti ili potrebu za povlačenjem kada odnos postane emocionalno zahtevan.

Ovi opisi nisu dijagnoze niti znače da se osoba ponaša isto u svakoj vezi. Isti čovek može reagovati drugačije u zavisnosti od partnera, iskustava i životnih okolnosti. Istraživanja pokazuju da su iskustva u porodici porekla povezana sa kasnijim obrascima vezivanja, ali i da partnerski odnosi sami mogu doprineti promenama u osećaju sigurnosti i načinu na koji ostvarujemo bliskost. To znači da naše detinjstvo jeste važno, ali nije jedina priča koja objašnjava naš ljubavni život.

„Neću biti kao moja majka“ – zašto ipak ponekad ponavljamo njene obrasce?

Neke žene odrastaju gledajući majke koje su u porodici preuzimale sve obaveze, ćutale kada su povređene ili stavljale potrebe drugih ispred svojih. Obećaju sebi da će njihovi odnosi biti drugačiji. Ipak, kada i same postanu partnerke ili majke, mogu primetiti da teško traže pomoć, da osećaju krivicu kada stave sebe na prvo mesto ili da preuzimaju odgovornost za tuđe emocije. To ne znači da su nasledile takvo ponašanje u genima. Moguće je da su tokom odrastanja naučile da se ljubav dokazuje žrtvovanjem, da je mir u porodici važniji od sopstvenih potreba ili da se problemi ne iznose otvoreno.

Slično se događa i muškarcima koji su odrastali uz očeve koji nisu pokazivali emocije, pa u odraslom dobu ne znaju kako da razgovaraju o strahu, tuzi ili nesigurnosti. Porodični obrasci ne prenose se samo kroz velike događaje. Često se usvajaju kroz svakodnevne situacije: ko se izvinjava, ko donosi odluke, ko sme da bude ljut, a ko mora da ćuti. Dobra vest je da prepoznavanje takvih obrazaca otvara prostor za promenu. Možemo voleti svoje roditelje i istovremeno odlučiti da neke njihove navike ne želimo da prenesemo u sopstvenu vezu.

Kako da prekinemo obrazac koji se ponavlja generacijama?

Prvi korak nije da pronađemo krivca, već da razumemo šta se zapravo događa. Naši roditelji su takođe imali svoja iskustva, strahove i ograničenja. Razumevanje njihovog ponašanja ne znači da moramo da ga opravdavamo ili ponavljamo. Ako primetimo da se u našim vezama stalno javlja isti problem, možemo sebi postaviti nekoliko pitanja:

• Da li se plašim da kažem šta mi smeta jer očekujem svađu ili odbacivanje?
• Da li preuzimam odgovornost za partnerove emocije čak i kada nisam učinila ništa loše?
• Da li me privlače osobe uz koje stalno moram da dokazujem svoju vrednost?
• Da li umem da tražim podršku ili verujem da sve moram da izdržim sama?
• Kako želim da izgleda odnos koji će moja deca jednog dana smatrati zdravim i normalnim?

Odgovori ne moraju odmah da donesu rešenje, ali mogu pomoći da jasnije prepoznamo sopstvene potrebe i granice. Ako su obrasci duboko ukorenjeni i izazivaju mnogo patnje, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može biti koristan način da ih bolje razumemo i razvijemo drugačije načine reagovanja. Promena ne znači da nikada više nećemo pogrešiti. Ona znači da počinjemo da prepoznajemo svoje reakcije i da biramo kako ćemo postupiti, umesto da se uvek ponašamo po starom obrascu.

Zašto je ovo važno i kada postanemo roditelji?

Kada dobijemo dete, odnos sa partnerom dobija novu dimenziju. Umor, nedostatak vremena, finansijske obaveze i različiti stavovi o vaspitanju mogu da otvore pitanja koja ranije nisu bila toliko izražena. U takvim trenucima lako je vratiti se načinima ponašanja koje smo gledali u sopstvenoj porodici. Neko se povlači i ćuti, neko reaguje burno, a neko pokušava da sve drži pod kontrolom.

Deca ne moraju da odrastaju u porodici bez nesuglasica da bi razvila zdrav odnos prema ljubavi. Mnogo je važnije da vide da se problemi mogu rešavati bez ponižavanja i zastrašivanja, da odrasli mogu da priznaju grešku i da se nakon sukoba ponovo povežu.

Kada roditelji umeju da razgovaraju, saslušaju jedno drugo i preuzmu odgovornost za svoje postupke, deci pružaju primer da ljubav nije odsustvo problema, već način na koji se sa njima suočavamo. To je možda i najvažniji deo porodičnog nasleđa koje možemo da prenesemo: ne savršen odnos, već sposobnost da gradimo odnos u kojem ima mesta za poštovanje, sigurnost i iskrenost.

Možemo li zaista da izaberemo drugačiju ljubav?

Možemo da razumemo zašto nam je nešto poznato, a ipak odlučimo da to nije ono što želimo za sebe. Možemo da naučimo da postavljamo granice, da otvorenije govorimo o svojim osećanjima i da ne mešamo ljubav sa stalnim dokazivanjem sopstvene vrednosti. To ne znači da ćemo svaki put izabrati idealnog partnera ili da će svaki odnos biti uspešan. Znači da iskustva iz prošlosti ne moraju zauvek da budu obrazac prema kojem živimo.

Porodica u kojoj smo odrasli ostavlja trag na nama, ali i odnosi koje gradimo kasnije mogu da nas promene. Sigurnost, poverenje i bliskost mogu da se razvijaju kroz nova iskustva, komunikaciju i spremnost da učimo. Možda ne možemo da biramo porodicu u kojoj smo rođeni, ali možemo da učimo kakvu porodicu želimo da gradimo. A ponekad upravo odluka da prepoznamo i promenimo jedan stari obrazac postaje najvažniji poklon koji možemo da damo sebi, svom partneru i svojoj deci.