Dete raste, a roditelj odjednom oseti tugu: Psiholozi objašnjavaju zašto se sreća i nostalgija javljaju zajedno

Odrastanje deteta donosi ponos, ali i emociju o kojoj se među roditeljima retko govori. Jedan sasvim običan trenutak može da ih podseti da se period ranog detinjstva više nikada neće vratiti.

Postoje trenuci u roditeljstvu koji na prvi pogled deluju potpuno obično. Dete sedi za stolom, priča, smeje se i pravi planove za budućnost, a roditelj ga odjednom pogleda drugačijim očima. U tom trenutku može da se seti vremena kada je dete bilo malo, tražilo da ga nosi, insistiralo na još jednoj priči pred spavanje ili nije želelo da se odvoji od njega ni na nekoliko minuta. Sve je zapravo u redu. Dete raste, postaje samostalnije i upravo to je ono čemu roditeljstvo prirodno vodi. Ipak, uz ponos i sreću može da se pojavi i tuga za periodom koji je zauvek prošao.

Ponos i tuga mogu da postoje istovremeno

Odrastanje deteta donosi velike promene u životu cele porodice. Kada dete krene u školu, počne samostalno da izlazi, stekne svoje društvo ili kasnije ode na fakultet, roditelj može istovremeno da bude ponosan i da oseća nostalgiju za prethodnom fazom života. Takva osećanja ne znače da roditelj želi da zaustavi odrastanje. Naprotiv, moguće je želeti detetu samostalnost i slobodu, a istovremeno žaliti za vremenom kada je ono bilo malo i kada je roditelju bilo potrebno za gotovo sve. Psiholozi ovakve emocije povezuju sa promenom odnosa i osećajem gubitka prethodne životne faze. Dete je i dalje tu, ali se menja način na koji su roditelj i dete povezani.

Možda vas zanima

U kom uzrastu dete najlakše podnese razvod roditelja? Ovaj period je Vladeta Jerotić posebno izdvojio

„Ne diraj, to je za goste!“: Ove stvari su bake čuvale za posebne prilike, a mi u detinjstvu nismo smeli ni da im priđemo

Imate tinejdžera koji koristi Vocap? Roditelji dobijaju nove kontrole – neke stvari ipak nećete moći da vidite

Najviše bole trenuci za koje nismo znali da su poslednji

Jedan od najtežih delova odrastanja jeste činjenica da roditelji uglavnom ne znaju kada se nešto dešava poslednji put. Možda je dete poslednji put tražilo da ga roditelj nosi. Možda je poslednji put insistiralo na priči pred spavanje. Možda je poslednji put želelo da ga roditelj otprati do škole. Ti trenuci obično prođu potpuno neprimetno. Tek mnogo kasnije roditelj može da shvati da je određeni običan dan zapravo bio kraj jedne male životne faze. Upravo zato prizor iz svakodnevnog života, poput starog crteža, igračke ili fotografije, može iznenada da probudi snažnu nostalgiju.

Zašto se o ovoj emociji malo govori?

Od roditelja se često očekuje da budu srećni kada dete postane samostalno. I to jeste važan i lep deo roditeljstva. Međutim, činjenica da roditelj oseća tugu ne znači da nije srećan zbog svog deteta. Moguće je istovremeno biti ponosan na osobu u koju je dete izraslo i nedostajati vam ono malo biće koje je nekada tražilo ruku za držanje, pomoć oko oblačenja ili još jednu priču pre spavanja. Takva nostalgija može jednostavno da bude znak koliko je određeni period života bio važan.

Odnos se menja, ali ne nestaje

Odrastanjem deteta roditelj više nema istu ulogu kao ranije. Ne bira mu odeću, ne sprema svakog jutra stvari za školu i ne može da rešava svaki njegov problem. Ali to ne znači da nestaje potreba za roditeljem. Odnos samo dobija drugačiji oblik. Umesto svakodnevne brige, dolaze razgovori, savetovanje, podrška, zajedničko donošenje odluka i prisustvo u važnim trenucima odraslog života. Zato nije neobično da roditelj u jednom trenutku oseti knedlu u grlu dok gleda svoje odraslo dete. Sreća zbog njegovog odrastanja i tuga za vremenom koje je prošlo ne isključuju jedna drugu.

Neke faze roditeljstva završavaju se neprimetno. Upravo zbog toga vredi obratiti pažnju na male svakodnevne trenutke – jer često tek kasnije shvatimo koliko su nam značili.