Ako mama ili tata imaju ADHD, da li će ga imati i dete? Genetika ima mnogo veći uticaj nego što mnogi misle

ADHD se često primećuje tek kada dete krene u vrtić ili školu, kada teškoće sa održavanjem pažnje, impulsivnošću ili hiperaktivnošću postanu izraženije. Tada se neretko dogodi još nešto zanimljivo – dok roditelji pokušavaju da razumeju ponašanje svog deteta, jedan od njih počne da prepoznaje iste osobine kod sebe.

To nije neobično. ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, ima snažnu genetsku komponentu.

ADHD može da se javlja u porodicama

Istraživanja pokazuju da genetika igra veoma značajnu ulogu u nastanku ADHD-a. Procene naslednosti u studijama blizanaca uglavnom se kreću oko 70 do 80 odsto.

Možda vas zanima

„Velika Gospojina mi je donela dete“: Godinama se borila da postane majka, a onda se u 43. godini dogodilo ono za šta se molila

Majke, danas izgovorite ovu molitvu za svoju decu: Velika Gospojina je praznik žena, majki i mališana

„Stalno sam mislila da nešto radim pogrešno“: Čuvena glumica progovorila o osećaju koji muči mnoge majke

Međutim, ovo je veoma važno pravilno objasniti roditeljima: to ne znači da dete roditelja sa ADHD-om ima 70 ili 80 odsto šanse da ga nasledi.

Naslednost od oko 70–80 odsto opisuje koliko se razlike u pojavi ADHD-a u proučavanoj populaciji mogu povezati sa genetskim razlikama. Ne predstavlja procenat rizika za konkretno dete.

Ne postoji jedan „ADHD gen“

ADHD se ne nasleđuje jednostavno poput nekih osobina koje određuje jedan gen.

U njegovom nastanku učestvuje veliki broj genetskih varijanti, od kojih svaka može imati mali uticaj. Uz genetsku predispoziciju, na razvoj i izraženost simptoma mogu da utiču i drugi biološki i faktori sredine.

Zato činjenica da mama ili tata imaju ADHD ne znači da će ga dete sigurno imati.

I obrnuto – dete može imati ADHD čak i kada nijedan roditelj nema postavljenu dijagnozu.

Roditelj ponekad otkrije sopstveni ADHD zahvaljujući detetu

Ovo je posebno zanimljiv ugao za roditeljsku temu.

Neki odrasli godinama žive bez dijagnoze. Kada njihovo dete dođe na procenu i stručnjak počne da objašnjava simptome ADHD-a, roditelj može da pomisli: „Čekajte, pa ja sam bio potpuno isti kao dete.“

Teško održavanje pažnje, zaboravljanje obaveza, gubljenje stvari, impulsivnost, problemi sa organizacijom ili unutrašnji nemir mogu postojati i kod odraslih, mada ne moraju izgledati isto kao kod deteta.

Nije svako živahno ili rasejano dete dete sa ADHD-om

Ovo je možda najvažnija poruka.

Dete koje ne može dugo da sedi, zaboravlja pernicu, dosađuje se na času ili ima mnogo energije nema automatski ADHD.

Za dijagnozu je potrebno da postoji određen obrazac simptoma koji traje dovoljno dugo, javlja se u više okruženja i značajno utiče na svakodnevno funkcionisanje deteta. Procenu treba da obavi odgovarajući stručnjak.

Zato porodična istorija može biti važan podatak, ali sama genetika nije dijagnoza.

Ako mama ili tata imaju čukljeve, da li će ih imati i dete? Genetika ovde igra veliku ulogu – opširnije čitajte u POSEBNOJ VESTI.

Ove gene dete nasleđuje od majke, a ne od oba roditelja.