Kako crni roditelji mogu dobiti veoma svetlo dete?

Na prvi pogled, fotografija tamnoputih roditelja i veoma svetlog deteta može izazvati iznenađenje. Kako je moguće da dete izgleda toliko drugačije od majke i oca?

Odgovor se nalazi u genetici. Boja kože nije osobina koju određuje jedan jedini gen, već rezultat delovanja velikog broja gena koji utiču na proizvodnju, količinu i raspodelu melanina. Zbog toga se nijansa kože može značajno razlikovati čak i među braćom i sestrama.

Dete ne dobija jednostavno „pola mamine i pola tatine“ boje kože

Kada kažemo da dete nasleđuje polovinu gena od majke, a polovinu od oca, to ne znači da će izgledati kao njihova matematička sredina. Svaki roditelj nosi veliki broj različitih genetskih varijanti. Neke su povezane sa većom, a neke sa manjom proizvodnjom melanina. Dete dobija novu kombinaciju tih varijanti, a rezultat može biti veoma različit od izgleda roditelja.

Možda vas zanima

Kad vidite majku Sindi Kraford, shvatićete koliko genetika može da bude moćna: Šta ćerke zaista nasleđuju od mame?

Mislili smo da samo roditelji oblikuju dete: Nova genetska studija pokazala da priča ide i u drugom smeru

Kilogrami budućeg oca pod lupom naučnika: Istražuje se kakve veze mogu imati sa trudnoćom i zdravljem deteta

Zato roditelji tamnije kože mogu dobiti dete koje je primetno svetlije od oboje. Isto tako, dete može biti tamnije od oba roditelja. Ukoliko u porodičnoj istoriji postoji mešano poreklo, različite varijante povezane sa pigmentacijom mogu se generacijama prenositi kroz porodicu, a zatim se kod potomka pojaviti u kombinaciji koja rezultira mnogo svetlijom kožom.

Važno je i da se ne govori o jednom „genu za belu kožu“. Pigmentacija je složena, poligenska osobina, a naučnici su identifikovali veliki broj genetskih varijanti koje utiču na njene različite aspekte.

Afrika nema jednu boju kože

Još jedna česta zabluda jeste da svi ljudi afričkog porekla imaju približno istu boju kože. U stvarnosti, genetska i fizička raznolikost afričkih populacija je ogromna. Nijanse kože mogu se veoma razlikovati između različitih populacija, ali i unutar iste populacije. Naučna istraživanja pokazuju da je genetika pigmentacije kod afričkih populacija izuzetno složena.

Zato ni boja kože sama po sebi nije pouzdan pokazatelj nečijeg genetskog porekla. A upravo je nesklad između biologije i društvenih predstava o rasi imao dramatične posledice u američkoj istoriji.

Kada je svetla koža mogla da promeni nečiji život

Tokom velikog dela američke istorije rasna pripadnost nije bila samo pitanje identiteta. Ona je mogla da određuje gde će osoba moći da živi, radi, školuje se i kakav će tretman imati u društvu.

U vreme rasne segregacije postojale su situacije u kojima su Afroamerikanci svetle kože mogli da budu prihvaćeni kao belci. Tako je nastao fenomen poznat kao passing.

Termin se koristio za situaciju u kojoj osoba koja je imala crno ili mešovito poreklo živi ili se predstavlja kao bela i time izbegava rasne barijere koje su postojale u društvu. Za neke ljude to je bilo privremeno. Mogli su, na primer, u određenoj situaciji biti prihvaćeni kao belci, a zatim se vratiti svom uobičajenom životu. Za druge je passing značio mnogo veću promenu – napuštanje prethodnog identiteta i početak potpuno novog života.

Neki ljudi su morali da kriju sopstveno poreklo

Razlozi zbog kojih su Afroamerikanci pokušavali da „prođu“ kao belci bili su različiti. Neko je želeo bolji posao. Neko je pokušavao da izbegne rasnu diskriminaciju. Neko je želeo da se preseli u deo grada u kojem crncima nije bilo dozvoljeno da žive. Neko je jednostavno pokušavao da obezbedi sebi i svojoj porodici bezbedniji život.

Ali cena je često bila ogromna. Osoba koja bi odlučila da živi kao belac mogla je biti primorana da krije svoju prošlost od prijatelja, kolega, pa čak i bračnog partnera. Neki ljudi su prekidali kontakte sa porodicom jer bi njihovo poreklo moglo da ugrozi novi život koji su izgradili. Passing zato nije bio samo pitanje izgleda. Bio je posledica društva u kojem je boja kože mogla da određuje nečije mogućnosti.

Jedan od najpoznatijih bio je Volter Vajt

Jedna od najneobičnijih priča vezanih za passing jeste život Voltera Vajta. Rođen je 1893. godine u Atlanti, u porodici afroameričkog porekla, ali je imao veoma svetlu kožu, plavu kosu i plave oči.

Za razliku od mnogih koji su koristili mogućnost da budu prihvaćeni kao belci kako bi promenili sopstveni život, Vajt  je svoju sposobnost koristio u borbi protiv rasizma.

Bio je jedan od najvažnijih ljudi organizacije NAACP i koristio je svoj izgled kako bi mogao da se kreće među belcima i istražuje rasno nasilje i linčovanja. Ponekad je putovao kao belac, razgovarao sa ljudima koji nisu znali njegovo poreklo i na taj način dolazio do informacija koje bi inače bile mnogo teže dostupne.

Njegova priča pokazuje koliko je pojam rase u tadašnjoj Americi mogao biti apsurdan: čovek je mogao izgledati kao belac, ali ga je društvo ipak moglo smatrati crncem na osnovu njegovog porekla.

Genetika nije poznavala granice koje je društvo postavilo

Tu se nalazi možda i najzanimljiviji deo cele priče. Genetika nikada nije bila jednostavna podela na crno i belo.

Ljudska populacija je genetski raznovrsna, a osobine poput boje kože nastaju kombinacijom brojnih genetskih faktora. Različite populacije širom sveta nose različite kombinacije tih varijanti, a kroz migracije i mešanje populacija one su se dodatno kombinovale.

Zato dete može izgledati veoma drugačije od roditelja. I upravo zbog toga je kroz američku istoriju bilo ljudi čiji je izgled omogućavao da budu prihvaćeni kao pripadnici druge rasne grupe.

Iza jednog svetlog deteta može da stoji mnogo generacija

Kada danas vidimo veoma svetlo dete čiji su roditelji tamnije kože, najlakše je pomisliti da postoji neka greška ili da je u pitanju nešto neobično. Ali genetika ne funkcioniše tako jednostavno.

Dete je rezultat kombinacije gena koju dobija od oba roditelja, a ti roditelji nose genetsko nasleđe svojih roditelja, baka, dedova i još ranijih predaka. Zbog toga porodična genetika ponekad napravi kombinaciju koju spolja nismo očekivali.

A istorija ljudi koji su u Americi pokušavali da „prođu“ kao belci pokazuje koliko je ta biološka raznovrsnost bila značajna u društvu koje je ljude pokušavalo da svrstava u stroge rasne kategorije.

Boja kože je biološka osobina. Ali značenje koje joj je društvo kroz istoriju pridavalo bilo je mnogo veće od same biologije. I upravo u toj razlici između genetike i društva nalazi se jedna od najzanimljivijih priča o ljudskom nasleđu.