Jedno dete je mirno, drugo ne staje ni na sekund: Genetika možda krije odgovor zašto su braća i sestre toliko različiti

Iako odrastaju u istoj kući i imaju iste roditelje, deca mogu biti potpuno različita. Važnu ulogu u tome imaju genetika i urođeni temperament, ali i iskustva koja svako dete stiče tokom odrastanja. Ako imate dvoje ili više dece, verovatno ste bar jednom pomislili da je gotovo neverovatno koliko mogu da se razlikuju. Jedno je još kao beba bilo mirno, lako se uspavljivalo i brzo umirivalo kada zaplače. Drugo je mnogo teže podnosilo promene, burnije reagovalo na frustraciju i zahtevalo više pažnje.

I onda se pojavi ono neizbežno roditeljsko pitanje: kako je moguće da su toliko različiti kada imaju iste mamu i tatu? Odgovor se delom krije u genetici. Svako dete nasleđuje jedinstvenu kombinaciju genetskih varijanti od svojih roditelja, pa čak ni braća i sestre koji odrastaju u istom domu ne moraju imati sličan temperament.

Temperament se ne formira tek vaspitanjem

Temperament je način na koji dete prirodno reaguje na svet oko sebe. On se može prepoznati već u najranijem uzrastu, kroz to koliko je beba aktivna, kako reaguje na nove ljude, koliko lako se umiruje i na koji način pokazuje emocije. Neka deca su po prirodi mirnija, lakše prihvataju promene i brže se prilagođavaju novim situacijama. Druga su osetljivija na zvukove i stimulaciju, intenzivnije izražavaju emocije ili im je potrebno više vremena da se naviknu na nepoznato.

To ne znači da je jedno dete bolje vaspitano, poslušnije ili zahvalnije od drugog. Ona jednostavno mogu imati različite početne osobine i različite potrebe. Genetski faktori objašnjavaju približno 20 do 60 odsto varijacija u temperamentu. Drugim rečima, genetika jeste važna, ali ne određuje unapred kakva će osoba dete postati.

Kako je moguće da deca istih roditelja naslede različite osobine?

Roditelji ponekad očekuju da će njihova deca biti slična njima ili jedno drugom. Međutim, nasleđivanje nije jednostavno preslikavanje karaktera mame ili tate. Svako dete dobija drugačiju kombinaciju genetskih varijanti. Temperament, pritom, nije osobina koja zavisi od jednog jedinog gena. Na njega utiče veliki broj genetskih faktora, čije se delovanje međusobno prepliće.

Možda vas zanima

Polidaktilija: Zašto se neke bebe rađaju sa šest prstiju i da li se ova osobina nasleđuje?

Da li se alopecija nasleđuje? Šta genetika otkriva o riziku za decu

Šta deca nasleđuju od majke, a šta od oca? Genetika otkriva istinu o inteligenciji, temperamentu i gojenju

Zato je moguće da jedno dete bude izrazito društveno, dok drugo više voli mir i poznato okruženje. Jedno može brzo da se prilagodi promenama, a drugom će biti potrebno više vremena. Jedno će burno reagovati kada nešto ne ide po planu, dok će drugo lakše podneti razočaranje. Ponekad roditelji u jednom detetu prepoznaju sebe, a u drugom svog partnera, baku ili deku. Takva sličnost može biti zanimljiva, ali ne znači da se konkretna osobina može jednostavno pripisati jednom članu porodice. Braća i sestre ne nasleđuju iste kombinacije gena, čak ni kada imaju iste biološke roditelje. Upravo zato porodična sličnost ne znači i isti karakter.

Da li se nemirno dete rađa takvo ili ga takvim čini okruženje?

Ovo je pitanje na koje nema jednostavnog odgovora, jer se genetika i okruženje ne mogu potpuno odvojiti. Urođeni temperament može uticati na to koliko je dete aktivno, kako reaguje na frustraciju i koliko mu je teško da se prilagodi promenama. Ali način na koji se te osobine ispoljavaju menja se tokom razvoja. San, umor, glad, stres, odnosi sa roditeljima, iskustva u vrtiću i školi, kao i način na koji odrasli odgovaraju na detetove potrebe, mogu uticati na njegovo ponašanje.

Na primer, dete koje intenzivno reaguje na promene možda će se lakše snaći kada unapred zna šta ga očekuje i kada mu odrasli daju dovoljno vremena da se prilagodi. Dete koje ima mnogo energije može bolje funkcionisati kada ima priliku da se kreće, istražuje i učestvuje u aktivnostima koje odgovaraju njegovom uzrastu. To ne znači da roditelji mogu jednostavno da „prevaspitaju” temperament deteta. Cilj je da ga razumeju i pomognu mu da razvije veštine koje će mu olakšati svakodnevni život.

Zašto jedno dete lakše podnosi frustraciju, a drugo odmah zaplače?

Deca se razlikuju i po tome koliko intenzivno doživljavaju emocije i koliko im je teško da ih regulišu. Kada se jedno dete suoči sa problemom, možda će pokušati ponovo ili će brzo pronaći drugu zanimaciju. Drugo može da zaplače, naljuti se ili dugo ostane uznemireno. Takve reakcije nisu automatski znak razmaženosti ili lošeg vaspitanja. Mala deca tek uče kako da prepoznaju, izraze i regulišu osećanja, a nekima je za to potrebno više podrške nego drugima.

Roditeljima može pomoći da posmatraju šta se krije iza ponašanja. Da li je dete umorno? Da li mu je teško da prekine aktivnost koju voli? Da li ga uznemiravaju buka, gužva ili nepredvidive situacije? Da li još nema dovoljno razvijene veštine da rečima objasni šta ga muči? Kada bolje razumemo detetov temperament, lakše ćemo pronaći način da mu pomognemo, umesto da svaku burnu reakciju tumačimo kao namerno neposlušnost.

Najveća greška je kada decu međusobno upoređujemo

„Tvoj brat nikada nije bio takav”, „Zašto ne možeš da budeš mirna kao sestra?” ili „Vidi kako on sve sluša” rečenice su koje roditelji ponekad izgovore iz umora, ne razmišljajući o tome kako ih dete doživljava. Ipak, stalno poređenje može učiniti da se dete oseća kao da sa njim nešto nije u redu. Ako jedno dete dobija pohvale zato što je mirno, dok se drugo stalno kritikuje zbog svoje aktivnosti ili emocionalnosti, lako se može stvoriti utisak da je određeni temperament vredniji od drugog.

A to nije tačno. Mirno dete može imati svoje izazove, baš kao što aktivno i radoznalo dete može imati osobine koje mu pomažu da istražuje, bude uporno i otvoreno za nova iskustva. Naravno, nijedna osobina sama po sebi ne garantuje određeni ishod, ali važno je da roditelji ne svode dete na jednu etiketu. Umesto da se pitamo zašto jedno dete nije kao drugo, korisnije je da razmislimo šta je svakom od njih potrebno da bi se osećalo sigurno i razvijalo svoje sposobnosti.

Može li se temperament promeniti tokom odrastanja?

Da, način na koji dete ispoljava svoj temperament može se menjati. Iako neke osnovne sklonosti mogu ostati relativno stabilne, emocionalna regulacija, samokontrola i sposobnost prilagođavanja razvijaju se tokom detinjstva. Dete koje je kao malo burno reagovalo na svaku promenu može s vremenom naučiti da se lakše nosi sa frustracijom. Dete koje je bilo povučeno može postati sigurnije u društvu kada stekne iskustvo i pronađe okruženje u kojem se oseća prijatno.

Važno je da roditelji imaju realna očekivanja. Nije cilj da svako dete postane mirno, poslušno i uvek prilagođeno, već da nauči kako da se nosi sa svojim emocijama, poštuje druge i funkcioniše u svakodnevnim situacijama. Ako je detetova nemirnost veoma izražena, ako mu otežava svakodnevno funkcionisanje ili se roditelji pitaju da li je njegov razvoj uobičajen, razgovor sa pedijatrom može pomoći da dobiju odgovarajuće smernice. Sam temperament, međutim, nije dijagnoza.

Deca ne moraju biti ista da bi bila jednako voljena

Ponekad je najveći roditeljski izazov prihvatiti da ono što je delovalo kod jednog deteta neće nužno delovati i kod drugog. Jednom je dovoljno da mu mirno objasnite šta se očekuje. Drugom će možda biti potrebno više vremena, ponavljanja i pomoći da se smiri. Jedno će uživati u velikim društvima, a drugo će se bolje osećati u manjoj grupi poznatih ljudi.

To ne znači da roditelj greši niti da je jedno dete teže za voleti. Znači da deca dolaze sa različitim temperamentima i da im je potrebna podrška prilagođena njihovim osobinama. Genetika može da objasni deo razloga zbog kojih su braća i sestre toliko različiti, ali ne određuje njihove granice niti unapred piše njihovu budućnost.

Na roditeljima nije da od svakog deteta naprave istu osobu. Mnogo je važnije da upoznaju dete koje imaju pred sobom, da prepoznaju njegove potrebe i pomognu mu da razvije ono najbolje u sebi. Jer, na kraju, cilj nije da sva deca budu ista. Cilj je da svako dete ima priliku da bude prihvaćeno, sigurno i voljeno upravo onakvo kakvo jeste.